LJUBAV U OFSAJDU
Sestra prva je Frojdova zvanična žena. Mala, osiona, okrugla žena u koju je on polagao nade da će mu izroditi decu, mušku, i da će mu nastaviti lozu, bože zdravlja, unedogled. Na fotografijama koje Frojd čuva za uspomenu vidi se neko crnomanjasto stvorenje, nisko rastom, podbulo, oteklo od prasetine, koje je, sve su prilike, pod stare dane umelo baš tu fotografiju da, kao kakvu diku, prinosi neznancima kao dokaz svoje mladalačke lepote za kojom, ono veruje, vredi žaliti. Volela je prasetinu. Frojd se time dičio i ta njena ljubav prema ždranju njemu je išla naruku. Frojd joj nabavi prase u nedelju, i ode nekud, verovatno da kolje njenu mlađu sestru nedeljom. Ova ostane da krka, on ode da voli. Kao malu, tetak ju je vodio kraj bezdana i tamo joj pokazivao svet i kuda sve pogled može da pukne, da se rascveta. Tetak ju je tamo, kanda, pipkao, i od nje, na silu, pravio devojčurka, pre vremena. Rekao joj je da su zvezde daleko. Zvezde su bile daleko, istina, a tetak je bio blizu, sve bliže. Frojd joj se zbog te traume našao kao zaštitnik koji će iz svog oficirskog pištolja upucati tetka, ako zatreba. Tetak joj je još tada pričao o kamenu. Pokraj bezdana. Uopšte, tetak je govorio o tvrdoći, zlu ne trebalo.
Sestra prva je bila najstarija od svih sestara. Bila je od mladosti kuvana. Jedna od onih žena koje prestanu da imaju pogled i, umesto pogleda, zadobiju jedno veliko “zašto?”, upućeno i svima i nikome, istovremeno. Nepravda je, naravno, bila u igri i u centru tog “zašto?”. Nije joj samo tetak naneo zlo, iako ju je on najviše slomio. Njene oči su, rekoh, prestale da budu žive još u njenoj mladosti. Pukovnik Frojd, tada kabadahija svoje vrste, u tom pogledu je, ipak, umeo da vidi nešto što niko muški tada nije umeo. Ponudio joj se svojim telom kao Karpatima. Da je sačuva i da je okiti bagremom, a da mu ona, zauzvrat, podari potomstvo. Imali su se, ubrzo. Ali uzalud. Neko kao da je u ovoj priči bio jalov. Ideja o potomstvu je ubrzo bila na staklenim nogama. Frojd je polako počeo da puca, a sa njim i njihova ljubav. Ona se silno trudila, čajevima i gatkama, da detetom sačuva Frojda kraj sebe, koji će nju da čuva od tetka, ako joj, slučajno, u snovima dođe, sa pričom o kamenu, recimo. Pipni ga, kao kamen je. Uzalud joj trud, od deteta ništa. Od začeća ništa. Jednostavno, nije mogla začeti ni uz pomoć trikova. Decenija njihove bezdetnosti se navršila dok si rekao “piksla” i odjednom povraćanje, mučnina i nekakva nada. Brzam, ali tako je i njihov život brže prolazio te decenije koju su proveli nit tamo nit ovamo, bez dece, u čekanju i mržnji. Frojd je seo u svoj opel rekord i povezao je hitno na pregled. Začela je. Tako mu je lekar, jednostavno, rekao. Frojd se napio odmah i odmah ju je šutnuo u stomak, još te večeri, protiv uroka. Pijan ju je mlatnuo, govoreći kako joj je trebala cela večnost. Ona je, tužna, čučnula, želeći da ne pobaci. Naravno, nije moguće ne pobaciti pukom željom. A ni čučanjem. Lakše je ne pobaciti bez penala u pupak. Frojd je toliko želeo dete da je hteo već začeće da izbaci šutom. Naprečac je hteo dete, bez čekanja, bez tih dodatnih devet meseci neizvesnosti. Naravno, i šut je bio tvrd kao kamen. Sestra prva je to sve trpela, i zato je i sama bila đavo. Vreme njene trudnoće Frojd je koristio da sipa u sestru drugu, mlađu, za koju se ništa, u tom trenutku, nije zakačilo. U njoj ništa nije bilo blizu začeću. Najbliži Frojdovi su mu govorili da pazi gde sipa. Frojdov život je bio avion, a život ove dve sestre je bio oblak koji je Frojd probijao svojim krilima. Roštiljao je, ludački. U to vreme nosio je neku kaputčinu. Imao je belo odelo i tu kaputčinu koja teži tone. Voleo je da odlazi u biblioteku i da tamo čita nekakve spise o statistici i upravljanju aeroplanom. Onda da okrene studentkinje naopako. Čekao je dete punim plućima. Sestra prva odlazi na posao, radi na rendgenu, tako trudna, ne misli na sutra jer je rasuta od šuteva, trauma i sećanja na tetka koji joj i tada kroz glavu mahne tvrdim obećanjem. Trudi se sestra prva da ne misli, ali ni trauma se ne može trudom sprečiti, kao ni pobačaj. Iste su sorte – spontani. Sestra prva ima kratke noge, kao Hun je, i lepota joj je eventualno smeštena u licu, ako baš želimo ili moramo da nađemo lepotu na njoj. Teško joj je kad je teše rečenicama da su sve žene lepe. U njenom dnevniku, verovatno, jasno stoji da u tim rečenicama koje ljudi govore pred njom čuje više poruge i oseti više bola nego u bilo kojoj otvorenoj uvredi na račun njenog izgleda. Ako je, uopšte, još u životu njen dnevnik, naravno. Trudna je i nekako tiho srećna zbog toga, ali u njenim očima nikako ne možemo da vidimo ništa, eventualno tetka, ali i njega kao kroz maglu. Njen pogled je na trenutak bio nadanje, ali samo nakratko. Frojd ju je tapšao po ramenu i govorio joj kako bi trebalo da smanji sa krmetinom koju ona nije jela već mesecima. Frojd je voleo da je kori, tek tako. Frojd je glava te familije koja je postala familija jer je žena začela posle deset godina pokušavanja. Frojd je najpre pomislio da je on taj jalovi i tukao ju je zbog toga sa deset kilograma pesnica, jednom nedeljno. Vruć šamar protiv steriliteta. Sterilitet je njegov, sve su prilike, ali su zato njegove i pesnice. Frojd je oficir i služba mu omogućuje da putuje i da na službenim putovanjima provede koliko poželi. Tamo ronda kao krtica ispod suknji. Ona ostaje kući i stomak nosi ponosno, kao kompas ili kao relej za bolje sutra. Pogled joj, međutim, luta. Lagano, kao da ludi, što se odmah u pogledu vidi, bistro. Sestra joj dođe u posetu i pipne joj stomak. Nešto metalno osete u ustima obe. Frojd ih je obe imao i obe su znale da ih obe ima. Jedna je pobegla od tetka, druga, ova mlađa, pobegla je prvoj, starijoj, niko ne zna od koga. Žive u ulici Broza, u stanu od dvadeset dva kvadratna metra, u suterenu, Frojd i ona. Frojd čeka prekomandu i nada se većem stanu. Dete kad dobiju, Frojd će, sve su prilike, dobiti veći stan. Dve sestre spremaju ručak. Jedna je trudna, druga je na putu da zatrudni. Radi na tome prilično i prilično oponaša stariju sestru. Obe su bliže drugačije nego krvlju, a sestre su, pa, prema tome, krvlju bi trebalo da su najbliže. Bliže su, međutim, zahvaljujući jednoj sasvim istančanoj činjenici o kojoj se mora ćutati vekovima. Nikada nisam jasno razumeo međuljudske veze, a ni vekove nisam nešto posebno shvatao. Ove sestre su bliske nekom čudnom bliskošću. Sestra prva je starija, a druga je mlađa i vezana za ovu stariju nekom neobjašnjivom silom rivalstva. Sestra prva tetoši. Nekada davno ona je i degenečila. Sada samo tetoši. Mlađa je jedna od onih žena, lukavih, koje se nude svojim uslugama ljudima i onda ih tim uslugama uvežu kao ribari. Ona razume da njena usluga po nekoj neprepoznatoj sili stvarnosti mora biti uzvraćena i zato rado čini svakome od koga će imati osnovano razloga da se, kasnije, nada nečemu zauzvrat, ili da nešto zauzvrat zatraži, prvo tako što će ga samo podsetiti na svoje usluge, a onda i krajnje otvoreno. Ona obično zna unapred čemu će se nadati i zato rado čini usluge ljudima za koje odluči da su im navodno potrebne njene usluge. To je njen stil. Ona zna koga bi zarobila svojim uslugama. Naravno da je pijanom Frojdu jednom na silu dala svoju magnoliju. Naravno da je Frojd od tada, osetivši magnoliju, bivao sve više njen a sve manje svoj, iako nikada nije bio sav svoj. Nakon što je primio njenu magnoliju, Frojd je zauvek bio raspolućen između dve sestre. Tu noć je bio pijan i u svojim očima veći nego inače. Čovek je inače u svojim očima veći nego što je zapravo, ali i to “zapravo” je, nažalost, nemoguće videti drugačije do svojim očima. Letovali su utroje, ubrzo. Mlađa se spakovala i, jednostavno, pošla sa njima. Starija je to razumela kao porodični čin. To je, međutim, i bio porodični čin, samo na način te porodice, njihove, koja je tim činom, može se reći, i počela da postoji kao porodica, starijoj sestri iza leđa, dok joj je spreda visio stomak, ka podu, dečjom glavom. Frojd je dobijao potomstvo.
Frojdova žena je sasvim blizu porođaja. Jedan zub joj se klati i smrducka. Ugojila se i takva će ostati do kraja života, stamena, Hun i baksuz. Leptiri nikada neće imati ništa sa njom. Svoj život će živeti kroz svoju kći. Oteraće je u gimnaziju iz najbolje namere, a onda i na neki fakultet i na sve ono što se njoj u životu nije desilo. Ona će imati drugu šansu, a njena kćerka neće imati ni prvu. Ako bude kći, naravno. I biće kći, naravno. Porađala se kod kuće jer je strahovala da će joj zameniti dete. Strahovala je za Jugoslaviju. Frojd je asistirao i maloj je uklonio vrpcu o koju je mogla da se obesi, tek rođena. Možda bi tako i bilo bolje. Vrpca se detetu oko vrata uvezala i Frojd je tada pokazao zašto vredi biti oficir, zapet i sa refleksima. Opasač, isti onaj u koji je gledala neka njegova vikend-ljuba, vikendašica, razmišljajući o dve stvari: ljubavi do smrti i smrti od ljubavi, visiće tamo, u senci i u drugom planu. Gotovo je, na ovaj svet je došlo dete i majka mu je zajahala na kičmu i osvetiće mu se za sve što se njoj u životu desilo, ali i za ono što joj se nije desilo a verovala je da zaslužuje – za tetka, za Frojdove preljube, za mlađu sestru, za to što nije bila voljena i jedina. Za svoje listove kojima su Huni mogli trčati. Ono će biti mamin hladan pištolj osvete. Od prvog dana taj mozak je trebalo puniti i ispravljati istoriju tim punjenjem. Rešiti nepravdu koja te snašla životom svog deteta, to je ono kako život postaje smislen, a tvoje dete kreće u život.
Frojdova kći je sputana još od malih nogu majčinim makazama koje su joj sekle kosu i pravile od nje dečaka. Frojd je silno želeo sina i njegova žena je silno kratila kosu svojoj kćeri pokušavajući da od nje napravi Marka, a od sebe ipak uspelu mašinu za pravljenje muškadije. Uzalud su je i zvali Markan, ona je ipak, kao u inat, bila nemilosrdno devojčica, pa devojka, pa jedva žena, tek neko vreme žena, ali i tada – jedva. Frojd je kivan na svet i na seme, i jebe i svet i seme, u sebi, pljuje po travnjacima, izbacuje šlajm, ali kao i da kune sudbinu svoju. Na taj način on pljuje. Drugim ženama stavlja taj krst na pamet, da visi. Taj krst svog neuspeha da ima sinčinu. Druge žene mu se obećavaju i pričaju mu priče o svojoj materici koja će mu sigurno podariti sina. On druge žene uzima po gradskim parkovima, po bibliotekama, i u neke od njih on sipa beli krem svoje genetike iznova igrajući loto. On se ipak nada da će se negde zametnuti nešto muško. Nemilosrdan je prema svojoj kćerki, Markanu, koja kao da mu skida činove svojom vaginicom. Njena vaginica je prorez u koji Frojd misli da neko stavlja žetone njegovog peha. On mora biti veći oficir nego što jeste, jer vaginica njegove kćeri proždire njegovu moć. Računa šta bi sve bilo njemu naruku da je umesto kćeri dobio sina za zastavicom u gaćama koja bi se vijorila u ime pobede njegovog prezimena. Ovako Frojd, često pijan, bokalima vina ubija tugu o kojoj ni ne priča, već samo ćuti i prezire. Majka, Frojdova žena, onaj Hun kratkih nogu, ima dva biča. Prvim bičem je trebalo svoju kćer da iskandžija na Markana, drugim bičem je od nje, za slučaj da projekat “Markan” ne uspe, trebalo da napravi čoveka, čeljade, doktora. Majka maše i mlatara, vaspitava diktatora a želi doktora. Frojd nekud švrlja konstantno i vozi rekord kô od šale, serpentinama, luduje, nacvrcan i rad da opšti sa svima kao jarac, epileptično. Majka će ispraviti istorijsku nepravdu koju je njoj i njenom dragom nanela njena materica. Majka se oseća krivom kao znak pitanja čija tačka je njena nesposobna materica a kičma onaj zavoj, ta zapitanost tog znaka, rekli bismo, ta grba, jer je ona, pre svega, sad grbava. Onaj luk kojim možemo zahvatiti to o čemu se pitamo, to je njena kičma. Majka, u stvari, dresira. Markan je dobro ošišani dečak koji u sebi krije jednu lastu koja će uskoro propevati istinu o Markanu. Majka to negde zna i brzo prelazi na novu misiju, da Markana pusti da bude ono što nekakvo cvetanje u njoj planira da samo od sebe obavi. Markan, zadevojčen, nemoguće je da ostane Markan. Grudi na njoj pupe i prskaju kao dva sitna krmeljava oka kad se otvaraju. Markan mora pohađati gimnaziju i mora se tamo pokazati najbolji, ako je već morao da se rodi kao žensko. Kao oklopnjača. Kao šetajuća materica, dvometrašica. Ona izučava francuski i latinski, i naizust mora da zna sve još od prvih dana jer je dete uglednog oficira i neko ko će poslužiti za primer, neka dika i ponos, nekakav uzor i budući doktor. Mašina. Ti ćeš biti doktor i sama svoj čovek, kad već ja nisam mogla da budem ni doktor ni sama svoj čovek. Tako misli majka i tako radi majka, Frojdova urasla žena, urasla ljubav, nedorasla za svaku sreću. Ona ima misiju. Dete, jednostavno, treba upraviti u logor zvani gimnazija. Tamo neka se nosi kao pravi pravcati vojnik. Ako je već žensko, onda neka gine kao muško, neka uči i neka se trudi, neka leči ljude sutra, kad to sutra dođe, neka bude sama svoj neko, a ne nečiji beli rob, samac. Majke prečesto tako svoju decu koriste za te bitke neke koje same nisu uspele da dobiju. Bivši Markan ubrzo postaje relativno naočita devojka čije crte treba pošpricati cijanidom kako neki omladinac ne bi po njima sipao bube svoje muškosti, svoje seme toplo kao da pada sa bagrema. Majka brani prevremenu ljubav, a svaka je prevremena jer se, pre svega i više od svega, njena kći mora svetu predstaviti kao doktor, sa slušalicama oko vrata umesto omčom nekakve proste udavače u krastama. Frojdova kćer je uhvaćena u mrežu odakle joj jedino grob može postati spasonosni izlaz i taj grob će otvoriti sebi, jednom, kasnije, rakom na svojoj dojci. U njega će pasti svim svojim namučenim srcem, kao da odlazi u Trst po farmerke. Frojd će ostati da pije iz bokala vino. Majka će ostati da žali nad neuspelim projektom zvanim “Doktor Markan, moja najbolja, neuspela kćer, jedinica”. Onda će i majka umreti, zauvek u službi svom dragom Frojdu koji je svastiku morao da pozna jer je svet njemu uvek nešto dugovao. Prvo sina, posle mlazni avion koji mu je promakao za dlaku. Mlazni avion koji nije stigao da vozi a koji je verovao da zaslužuje da provoza. Frojd skoro hiljadu leta zida kućerinu, zamak, utvrđenje, ako rat kakav počne, da se u njemu krije i čuva od pogibije čitav njegov svet ukrašen sa bezbroj malih i velikih opcija.
Frojdova kćer, bivši Markan, sada se zaljubljuje, u gimnaziji, rada da oseti muškarca na svom telu, muškarca koji ne bi bio kao njen otac, platneni zmaj koji nikad, zapravo, nije leteo. Zaljubljuje se u nekoga za koga misli i veruje da ume zaista da leti. Da nije lažan i da se neće pocepati. Da je pravi pravcati zmaj. Majka brani tu ljubav svim svojim nabijenim telom koje kao da neka sila sabija u zemlju, a kojoj se ona opire i zbog tog opiranja postaje jača nego bilo ko drugi. To sabijanje u zemlju nju kao da osnažuje da druge ljude ona olako sabije u zemlju, pre svih svoju kćer. Majka je mala i puna neke kiselosti. Jurca svoju kćer po holu gimnazije i preti joj na razglas. Šalje na nju svoje pse i kroti je. Sapinje je. Dete koje postaje devojka umalo da pogine dok beži od besnih kerova svoje majke. Njen momak želi da je štiti, ali ne po svaku cenu. Njen momak ne pohađa gimnaziju i to njenu majku boli kao živa rana. Otrovala bi svoju kćer, samo da ona ne ide za nekog nepismenog, za nekog ko je ne bi razumeo upravo onako kako nju nikada nije razumeo njen pismeni muž. Svastika radi jutarnju gimnastiku na terasi i živi blizu njih u haljinici koja landara. Frojd razvlači svastiku na suncu i na balkonu. Pomaže joj da se istegne. Ističe je kao da njenim telom nešto obećava. Njegova kćer to gleda i uči latinske padeže. Njena majka kontroliše udžbenike i gleda da li je sve što je podvučeno, podvučeno iskreno ili k’o fol. Frojd seda u svoj opel i odlazi negde sa tetkom gde bacaju kamenje u reku i nečemu se raduju, sami i odbegli. Kćer je sva u aknama i dok akne ne prođu, njena ljubav će biti na tankim granama, suva i jedva moguća. Kćer je težak oblik postojanja, drugovi i drugarice. Mrka kapa, eto.
Kćer nije lako razlikovati od kera. Ako neko njenoj kćeri uhvati ruku pre nego što ta kćer postane doktor, majka će im oboma iščupati ruke i vezati ih u mrtav čvor, drugima za nauk. Na jednoj terasi svastika radi čučnjeve, mlada i spremna da je sunce opali kako bi blistala, na drugoj, kroz dvogled, majka gleda gde je kćer i da li se sa nekim ljubi krišom, na povratku iz škole. Majka je spremna da svoj život posveti tome da uništi svoju kćer ukoliko njena misija propadne zbog neposlušnosti te kćeri. Naš život koji nam je promakao treba uhvatiti kroz našu decu, tako majka misli i tako i dresira. Dete nikad ne zna u kakvom se porodičnom kolopletu rodilo, ali uvek ima neku misiju koju treba da odigra, za svog oca, za mater svoju, za ljubav njihovu svetu. Kćer uvek veruje u majčinu ljubav ili u očevu ljubav, a mater i otac uvek veruju u misiju. Tako to, naprosto, biva.
Frojd u podrumima čuva vina. Svastika sad već strepi da će ispasti iz priče, iskorišćena kao filter cigarete. Kćer završava gimnaziju i odlazi na studije. Tu računa da počinje njen život koji je u stvari ništa do obično mleko zaboravljeno na šporetu koje kipi do svog nestanka. Majka joj otvara štednu knjižicu kako bi ona živela kao bubreg u loju dok studira. Kćer tamo ispituje svoje telo, daleko od onog Huna, majke joj. Muškarci joj prilaze i vide rupice na licu u kojima su akne i hormoni svojevremeno puckali, kao gazirani. Pubertet je teška kandža koja ju je derala iznutra i spolja. Muškarci žele da je imaju i ona želi da im se da. Majci piše pisma kako studij napreduje odlično i kako će biti doktor ubrzo. Sprema farmakologiju i jebe se noćima, ali tako da se uvek oseća nepodobnom. Muškarci je vezuju za radijatore i ostavljaju je tako da misli o svojoj prošlosti. Onda je jebucnu kao da joj se svete, a i ona u tome učestvuje kao da se sveti nekome iz prošlosti. Kozmetiku napokon može da koristi a da ne strepi da će majka sve to pobacati u zemlju i klozet i da će na nju siktati himnu svog majčinstva. Ona stavlja maskare i maskira se kao da ništa što joj se desilo u životu nema veze sa njom samom i to je način na koji je sve što joj se desilo u životu i muči i koči. Tim ćutanjem i maskiranjem. Ona završava studij i postaje doktor, ali voli nekoga za koga naivno misli da ga niko na ovom svetu ne bi voleo. I voli u inat. Ona voli vozače kamiona i taksiste, ona prodaje lubenice noćima i svoju matematiku iz gimnazije troši na šverc. Majka preti samoubistvom, kćer se nada tome. Nikada se nisu videle više. Kćer se razbolela od raka dojke u obliku borovnice, i umrla je mlada i puna inata. Njena faca je, tako kažu, izgledala kao da je uoči smrti jela drenjine na silu. Umrla je u Istri, u nekoj vikendici, sama i neočešljana, u septembru mesecu hiljadu devetsto osamdeset i neke. Frojd je poricao tu činjenicu sasvim dugo, dugo poricao, svim srcem i svom snagom samoobmane.
