Predgrađe, po bokseru B.-u
Mojoj braći sa Petlovog Brda.
Crvena zastava 7.65. Važno je imati praćku. Ovde niko nikog ne napada osim iz odbrane. Napadi su konstantni. U jednoj ulici deset ljudi ima pit bula. To je ukupno dve stotine pit bulova. Od toga kako im „zakoče“ vilice prilikom ugriza, ovdašnji ljudi prave mit zbog kog se osećaju sigurnije. Zateći ćemo, tako, kako sa grane visi pas umesto klasičnog cvetanja. On kolje granu, gazda radi zgibove tu odmah pored. Bokser B. ima tetovažu bombe na levoj sisi. On je bio veliki „potencijal“. Njegov pas je Dona. Uvek govori: „Vidi ovo, udariš ga u špic i ćao đaci.“ Onda demonstrira ovo što je prethodno u jeziku izveo, i tako se njegova radost zglobi sa nadom a njegovo telo na vetru postane pobeda i neprijatelj pred njim padne na kolena, nemoćan, oboren silom pesnice koja bije nekakvu svoju pravdu. Puhne tipično bokserski dok radi „šedou“. Ovde niko nikog ne napada osim iz odbrane. Napadi su konstantni.
Taj špic brade, crna je rupa ovog univerzuma. Tu smo svi mi i ta vilica naspram. To je jedina kost našeg sveta. Neko nekome u kladionici kaže da je glup k’o mandibula. Valja samo pogoditi špic, pravovremeno, prvi, iz jednog udarca, najbolje direkta, bam. Vredi o tom direktu makar samo i misliti. Makar toliko. B. je posle robijanja kupio alficu koju ponosno potpisuje na raskrsnici i to je njegova poezija. Kad potpisuje kola, on o sebi misli da je vuk samotnjak koji zavija ka nebu. Dok je „ležao“, u njegovo ime ortaci su pekli roštilj, veselili se, pili, drogirali i slali mu pakete koji su osim tim ćevapima, bili puni i nitima slobode što su je, makar te prolećnje večeri, živeli u njegovo ime. B. u samuraju radi sklekove, svoju kombinaciju udaraca ponavlja do besmisla koji znači veštinu, i misli o tome šta o njemu misle ortaci koji ga čekaju i devojka kojoj se nada. Sam kao zmija. Jedan mu je pisao pismo u kojem se, zapravo, obraćao sudiji, jer prema pričama, sudija nekad presretne pismo kako bi se pobliže uputio u privatnost i prestup bitange. Trik njihovog opstanka je u tome što je B. na jedan razumeo da „fakultet“ koji se pominje u tom pismu jeste kec u rukavu kojim zazivaju naklonost sudije tom prepiskom prepunom stvari o životu koji zapravo nikada nisu živeli, a za koji su znali da je potrebno da se živi kako bi kazna bila manja. Ortaci ga se sete dovoljno često, pišu mu i prava pisma u kojima se obraćaju zaista njemu i u kojima ga izveštavaju o tome šta se događa napolju. Pišu mu taman toliko često, da bi on mogao da misli da im ne izlazi iz glave. Čudno, ali u „samuraju“, B. ne misli na špic, već tad mu se događa sve ono što je na slobodi osećao da mu preti. Samnica ga učini na uličnog mohana. Nedostaje mu Dona toliko da zalaje glasno, da ga čuju komandiri i da pomisle da je lud, samo kako se ne bi previše sa njim igrali. On sebe bodri sklekovima i pričom o tome kako će kad izađe kupiti alficu i kako će se, napokon, skrasiti. Na slobodi, B. živi u vešeraju jedne zgrade i za to mesto kaže da je njegova „kućica“. Posle tri i po godine, B. je, sav otekao od upornog vežbanja, istetoviran i spreman, napokon izašao. Vratio se ali kao da nigde nikad nije ni išao, tri i kusur godine, za sve napolju, prošlo je dok si rek’o piksla, i dok se izgrlio sa svima njima, bio je opet stara kajla, dobri naš burazer B. Naravno da je to njegovo odsustvo iz kraja i boravak u zatvoru, njegovom imenu dalo još deset kilograma suvog smisla, a njegovom telu isto toliko mišića koje će dugo još nositi kao uspomenu na svoje zatvorske dane. U svetu kojem je on pripadao, biti il’ ne biti u zatvoru, često i nije bilo pitanje na koje bi B. imao odgovor koji bi zaista bio njegov. Ljudima poput B., sila sudbine puni zatvore sa neverovatnom lakoćom. B. ponavlja serije zgibova dok Dona kao crni znak opasnosti kraj njega jezikom šara i opisuje granice njihovog sveta koje i postoje samo da bi drugi spoznali vlastite. B je postao čudan tip, takvi su repovi počeli da ga prate. Nakon robije se ubrzo povukao u sebe i sa Donom je umeo da trči satima, šumom ili tamo ka groblju gde mu je ukopana mater. Alficu je vozio sve ređe i nosio se mišlju da je proda i da život nastavi peške u potpunosti. Prestao je da voli sebe onakvog kakvog su ga se plašili drugi i počeo je da o sebi misli nezavisno od svog zatvorskog staža, aperkata, svih onih nokautiranih lokalnih baraba koji su posle njegovih udaraca ostajali nemi i nepomični na zemlji, o čemu su kolale priče koje su davale izuzetnu težinu njegovom imenu i njegovoj nepobedivoj kombinaciji. Jednostavno, B. je prestajao da radi na svom lokalnom imidžu, sve više se povlačio u sebe, odlazio u crkvu, radio sklekove, izlazio iz kože mangupa i ulazio u jednu drugu kožu koja ni njemu samom nije bilo jasno šta sve može da oseti. B. je našao posao u fabrici majoneza, kliznuo iz svog prošlog života, a svlak koji je ostao iza njega, postao je džak za one mitove koje su o njemu, još neko vreme, imali potrebu da pričaju drugi, u čemu su nalazili neki svoj smisao. Ovde niko nikog ne napada osim iz odbrane. Napadi su konstantni. B. je dobro znao da će ta njegova promena, imati odjeka i da neće proći nezapaženo. Međutim, B. ne bi bio onaj B. ukoliko bi sad ustuknuo, pa čak i onda kada je bilo sasvim izvesno da ta njegova nova epizoda u životu, svima može izgledati kao povlačenje, kukavičluk ili predaja. B. je i bio to što jeste, upravo jer je svaku silu koja se u njemu javljala, sledio do kraja. Kao da mu je kičma ipak pukla pod pendrekom zakona i pravde koji su slomili čak i njega, svestan je bio toga da njegova promena drugima izgleda tako. B. je nastavio onako kako je morao iako ni sam nije znao kuda ide. Znao je, ipak, samo to da po starom više ne može. Nije više imao života za robijanje, kičme za tvrde krevete, lica za ožiljke i zuba za izbijanje. Imao je još samo „ceze“, koji više nije služio tome da se noću ispuca u nebo zbog pesme i ludosti kojom se šepuri, ili da se njime nekome pripreti, koliko tome da njega samog podseća na sve one srećne trenutke iz života kad je preživeo a mogao je i da padne kao sveća, mrtav, lišen plamena nade za boljim sutra. Za njega je sad jedna stvar – njegov pištolj – postajala puki simbol i toga je i sam bio svestan. Svestan je bio B. da se jedino u ovom svetu u kojem je do juče živeo, čuje najpre pucanj, a čin u kojem se vidi i sam pištolj, neretko se i ne desi. Ipak, usledila je nova faza njegovog života koju je prepoznao kao novu, onog trenutka kad je shvatio da je ono što je bio, zaista postalo prošlost.
On i Dona, zgibovi, crkva, groblje i fabrika majoneza. To je bio njegov život. B. je imao ožiljak na levoj ruci, dubok, veliki kao planeta. U njemu se ogledao svaki put kad bi hteo da se seti ko je. Svaki put kad bi hteo da nađe vlastiti smisao iznova i iznova, on je imao običaj da pogleda u svoje ožiljke i da kaže sebi: dobro je, prošao sam svašta, ali sam prošao, tu sam. Novi život koji mu se dešavao, tražio je lice njegovog prošlog života, očima žednim uspomena, po tom telu tražio.
Pritisak koji je trpeo na poslu, samo je pojačavao njegov inat i potrebu da istraje. Nije znao ni zašto, niti kome se dokazuje. Znao je, međutim, da za njega nema života drugačije osim da nastavi da guli i pakuje majonez, ili da se vrati na staro, da oživi sve simbole, da ih iznova učini upotrebljivim – svoje telo i svoje gvožđe – i tako sebe, opet, otvori za jedan rizik koji je u njemu sve više zarastao i sam se pretvarajući u ožiljak. B. je odlazio u crkvu, osećao je stari greh i novi umor. Ponavljao je u sebi da nema šta da izgubi, da mu je fabrika isto što i robija, ali da ne želi da bude grešnik kao pre, da se pokajao, da ne želi više da ima posla sa tim, da želi da se oženi, da se skrasi, da nađe dom, da izađe iz vešeraja, da dobije dete, kćerku, jer je voleo kćerku da ima, da sa njima ide na more i njoj stavi mišiće i da ga ona pita za ožiljak a da on kaže: duga je to priča sine.
Bokser B. je nestao tih dana onako kako nestaju bokseri. Sitan kriminal pređe u krupan preko noći, ali nismo sigurni da mu se to desilo. Neko napusti fabriku majoneza i vrati se na staro. Nismo sigurni ni u to. Nikada nismo saznali šta se zaista desilo. Drugi pit bulovi su nastavljali da vise sa grana, Dona je ostala u vešeraju. Dona je ostala u vešeraju da procveta crno i tek tad to je postao pravi dom. Tek tad. Prvi dan Dona ne cvili uopšte. Drugi dan Dona se popiški na krevet na kojem su spavali skupa. Tog istog dana Dona progrize papuču od pokojne majke. Onda cvili ali tiho još uvek uplašena. Dona laje, neprestano to čujemo sad. Av, av, av, av. Dona kaki trećeg dana i to je jedina toplina u tom domu. Kratko traje. Dona desetog dana samo leži i diše svaki sedmi put jer tako umire Dona. Dona ustane žedna ali opet legne od žeđi bez života Dona. Crvena zastava je tu i Dona crna. Alfica je napolju siva i prednja guma pušta na njoj, a unutra je telo psa koji se zvao Dona i pištolj crvena zastava 7.65 koji se zvao praćka, gija, Srećko.
Ovde niko nikog ne napada, osim iz odbrane. Napadi su konstantni.
Crni majonez jedemo uveče jedemo ujutru jedemo.
