“Pljusak okom zemljodelca”, Nenad Jovanović, Beograd, Arhipelag, 2025.
Knjiga “Pljusak okom zemljodelca” Nenada Jovanovića sačinjena je iz tekstova koji su čitaocu poznati iz pesničkog letka koje sastavlja sam pesnik, “Parkdejl” i drugih, sasvim novih pesama. Ova zbirka otkriva pesnika koji govori jezikom ironije prema javnom životu, ali i sa ironijom prema erotskom činu gde se otkriva odnos prema braku ili između dvoje ljubavnika. Tako se gradi most između javnog prostora i sasvim ličnog jezika.
Od samog početka pesnik nam sugeriše nepoverenje prema javnom životu koje iskazuje ironijom, parodijom i vrstom humora koja se izražava igrom rečima fonetski sličnih značenja. Ironija u ovoj zbirci se postiže kritičkim pogledom na svet i intertekstualnošću. Teme u ovim pesmama su mahom društveno-političke sa magnovenjima privatnog života lirskog ja.
Teme o kojima ovaj pesnik piše su ironizovane na tri plana, ironija prema spoljašnjem svetu, prema Bogu, ali i ironija lirskog ja prema samom sebi. Ironija prema javnom životu je zasnovana na svemu što lirsko ja ne odobrava, bilo da je to trenutna društvena ideologija: “svedok ere u kojoj se kapitalizam/ preobražava u kanibalizam” (“Zoroastrizam danas”). A na drugim mestima su to ljudska ponašanja koja nas od vajkada krase: “I krompiri su nam korumpirani” (“Jesen-zima”). Kritika Boga koja se javlja na različitim mestima u zbirci, gde lirsko ja na više načina ističe kako nema poverenja u Njega. U pesmi “It’s All Greek To Me” lirsko ja se osvrće na vezu srednjovekovnih i renesansnih pisaca sa Bogom ističući da je njemu svejedno da li ima Boga ili ga nema: “It’s All Greek To Me”. Ironija i kritika u ovoj zbirci ne štede ni lirskog subjekta: “Da se razumemo : olupina sam./ Prikrivam to fino satkanim košuljama/ dok se ne okonča smena, i svetlost se/ ne ušeprtlji.” (“Ravnoteža”)
Zatim se možemo osvrnuti na igru rečima koju pesnik postiže korišćenjem skoro pa nasumice odabranih reči sličnog fonetskog sastava. Na taj način pesnik dovodi u vezu reči koje na drugi način ne mogu da stoje logički zajedno: “dobro poznajući uzaludnost/ masturbiranja mastodonta”. (“Urijel Akošta”) Na sličan način treba govoriti o intertekstualnosti koju često koristi u svojoj poeziji koja zbog toga nekad podseća na pastiš. Na intertekstualnost nalazimo na mestima gde se govori o trenutnoj društveno-političkoj situaciji da bi se istakla njena ozbiljnost, ali bez jasne namere da se na tu situaciju konstruktivno utiče: “Gotovo je nemoguće dostaviti pomoć u Gazu,/ kaže kamila provlačeći se kroz uvo/ igle” “Svetlošću 2.”)
Sledeći sloj ove zbirke odnosi se na lični ili intimni plan. Predstavićemo erotske motive koji su korišćeni sa ironijom. Treba primetiti da je centralni impuls ove zbirke između želje da se stvari nazovu pravim imenom, ali i prostote. Umesto da ostavi utisak iskrenosti, erotski motivi proizvode efekat namerne vulgarnosti: “Loše se jede, pardon, jebe.” (“Putopis”), “zagrizla je olovku. Jabuku. Kurac”. (“Nadvisivanje”), “ako ne zaplačeš od ljubavi nisi/ okusio dovoljno papričica/ ako od ljutnje ne zaplačeš/ nisi okusio dovoljno usmina”. (“Indijansko leto”)
Kada govorimo o erotskim motivima treba da se osvrnemo na kontekst u kojem su upotrebljeni. Na više mesta u zbirci se otkriva da je reč o odnosu dvoje supružnika ili ljubavnika, što postaje eksplicitno u pesmi “Uzdah” gde lirsko ja govori o “postelji doskorašnje supruge”. U pesmama se mahom na erotski čin ukazuje humorom i parodijom, čime brak ili seksualnost postaju predmet ironizacije. Na taj način brak ili polni čin bivaju ogoljeni i detronizovani. Tada shvatamo da erotski motivi i vulgarizmi ne služe samo imenovanju polne radnje, već ukazuju na nestanak bliskosti među ljubavnicima ili supružnicima. Erotski motivi tako, umesto izraza prisnosti, postaju posledica otuđenja. To je možda i vrhunac ironije u zbirci, svrgavanje braka sa njegovog trona jednostavnim korišćenjem metafora i preciznih izraza koji upućuju na polni čin.
Počnimo analizu sa ciklusom u kojem je naslovna pesma zbirke, “Pljoštimičnost i plahost”. Prema pretraživaču ove reči označavaju “plitkost u izrazu i mislima” i “brzopletost” ili “ranjivost”. Naziv prema tome možemo tumačiti kao plitkost u seksualnoj želji i ranjivost u njenom iskazivanju. Plitkost se može prepoznati u načinu na koji lirsko ja doživljava ili iskazuje želju. Dok se ranjivost ogleda u ponašanju žene. Time potvrđujemo tvrdnju da je tema zbirke i ove pesme udaljavanje jednog para. Ovo tumačenje možemo naći u pesmi “Belina” gde lirsko ja iskazuje emotivnu i fizičku udaljenost od žene u tumačenju bele boje koja ga više ne podseća na belinu ženinih grudi, koja mu je nekad budila polnu želju: “Ostario sam. Belina me/ ne podseća najpre na njene grudi/ (niti na grudi bilo koje druge žene)”. (“Belina”) Udaljavanje među supružnicima se ogleda u pesmi “Praznik”, gde žena “pljoštimičnost” vidi kao napadnu ili agresivnu, u čemu je njena “plahost”: “zbog čega je očito erotsku prirodu mog sna/ doživela kao kanibalističku”.
Analizirajući erotske motive u ovom ciklusu dolazimo i do naslovne pesme “Pljusak okom zemljodelca” koja postavlja ton celokupne zbirke. Pre svega možemo tumačiti naziv pesme, pljusak u ovom kontekstu označava spas za čoveka kojem usev ili život zavisi od obične vremenske nepogode. Čitalac tu vremensku nepogodu gleda okom čoveka kojem je ona sve, a to je poenta pesme i celokupne zbirke. Iz takvog tumačenja može da se pretpostavi da je spas za lirskog subjekta ove zbirke ljubavno iskustvo sa sopstvenom ženom od koje se udaljio. Pesma je sačinjena od igre reči o kojoj smo govorili na početku ovog teksta, poređanih pre svega prema fonetskom sastavu: “pupoljilo je/ pupoljilo je/ jeste/ pljesak/ “poljska je/ pljoska jeste”. Pesma je sačinjena od niza fonetski povezanih reči čije značenje ostaje zamagljeno. Takva hermetičnost otežava jednoznačno tumačenje, ali u kontekstu čitavog ciklusa može se razumeti kao izraz napora da se obnovi izgubljena bliskost: “videh/ vide/ ne videsmo pljusak/ okom zemljodelca”. Značenje pesme sa druge strane možemo da shvatimo ako ovu pesmu povežemo asocijativno sa prethodnim i potonjim pesmama u kojima lirsko ja čežnjivo priziva ženu: “Padam-stropoštavam se-ležem/ u postelju doskorašnje supruge.” (“Uzdah”) Pljusak okom zemljodelca ili konačno olakšanje koje nudi sam ciklus, nailazimo u pesmi koja je pri njegovom kraju, “Sv. Nikad”. Ova pesma nosi u sebi najintimniju poruku koju možemo naći u celokupnoj zbirci. Pesma je lišena erotske tenzije koju nalazimo u drugim pesmama, ali sa druge strane, jedina je u ovoj zbirci koja se može čitati kao sasvim ljubavna: “Obećaj mi da nikada nećeš umreti,/ obećaj na sveca s oreolom od trave.”
Poslednji ciklus sadrži pesme koje nose poruku rastanka i prihvatanja lirskog ja da se zauvek rastao od drage: “decembar/ u krošnji se vijori spisak/ stvari koje smo poslednji put iskusili/ nikako da ga pročitamo/ oduvek/ zauzeti silno zauzeti rastajanjem”. (“Hermetizam”) Zbirka nije ljubavna u tradicionalnom smislu, koliko je zbirka o udaljavanju ljubavnog para. Lirsko ja na koncu sumiranja i oprašta se od žene koju je nekad voleo jednom rečju: “voljah”.
Analizirajući ovu zbirku shvatamo da je dosledno sprovedena ironija, kako u temama koje se tiču javnog života, tako i onima koje pripadaju intimnom iskustvu lirskog ja. Koristeći različite stilske postupke, od igre rečima i intertekstualnosti do humora i parodije, pesnik u ovoj zbirci objedinjuje misaonu i ljubavnu poeziju. Iako većma govori o društvenim temama i odnosu lirskog ja prema religiji i sebi samom, možemo da zaključimo da je ovo zbirka o nestajanju bliskosti. Za zbirku koja je započela kao pastiš i nadovezivanje na različite književne tradicije, sentimentalan zaključak predstavlja njen najuspeliji deo.
