Stevo Grabovac, „Poslije zabave“, Banja luka : Imprimatur, 2023
Novi roman Steve Grabovca “Poslije zabave” je izazvao veliku pažnju i kod publike, ali i kod kritike. Tome svedoče nagrade kojima je ovenčan (NIN-ova nagrada, nagrada “Vladan Desnica”) i odziv publike na brojne promocije ove knjige. Razlog popularnosti romana je njegova tematiка, ratovi devedesetih, koncentracioni logori i otmica i ubistvo romske dece 1999. godine. Ovoj priči autor pristupa postmodernističkim toposom dokazivanja istinitosti: “I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita.”. (9) Za popularnost romana je takođe značajn i razlog zbog kojeg pisc pristupa temi o o ukradenoj deci, zbog istorijske nepravde. Priča o deci je ostala zanemarena, što je još dodatna nepravda pored samog zločina. Pisac pišući ovaj roman dao doprinos da priča o kojoj piše ne bude potpuno zaboravljena. Pored priče o deci, izdvajaju se kao teme u romanu ratovi devedesetih, izgubljena predratna generacija i iskustvo glavnog junaka u koncentracionom logoru: “Da, u Brodu su logori bili za Srbe, u nekom drugom mjestu bili su za Bošnjake, u nekom trećem za Hrvate.”. (265)Sve tragedije koje su se desile u romanseknoj priči uticale su na opštu nepravdu koju autor takođe čuva od zaborava, izgubljenu ratnu generaciju i njeno prohujalo detinjstvo i mladost.
Roman je zanimljiv i zbog načina na koji je pisac pristupio istoj, postupkom pisanja romana u romanu. Autor kao glavnog junaka bira pisca koji se zove kao i sam autor i treba da napiše roman o deci, koji čitamo. Kako stupa u kontakt sa drugim junacima, otkriva se da je protagonista samotnjak, ima jednog prijatelja i problem sa alkoholom. Romaneskna radnja je isipričana u dva vremenska toka, sadašnjem, gde protagonista ide iz avanture u avanturu kao junak pikarskog romana. Prošlost je dodatno zanimljiva, pošto se njoj otkriva razlog junakovog rezigniranog ponašanja i izlovanog načina života. Objašnjenje za protagonistina ponašanja jeste, kako smo naveli, iskustvo u koncentracionom logoru u Bosanskom Brodu i u razmeni zarobljenika. Dodatan razlog za junakovu otuđenost je neiskren odnos sa ocem, nakon čije smrti saznaje da je imao dvostruki život. Na sve traume izazvane ratnim i predratnim dešavanjima, odnosa sa roditeljem, na junakov karakter je uticao i raspad društva koje je otišlo na svoju stranu posle rata, što je protagonistu Stevu ostvailo samog i ozlojeđenog. Stevo uprkos teškom životu i usamljenosti, ima cilj koji je nesebičan, da napiše roman o ukradenoj deci. Na tom putu pisanja romana ima prepreke i pomoćnike uz koje ih prevazilazi.
Protagonistu, Stevu Grabovca, upoznajemo kada dobija iznenadni poziv od Udruženja za traženje nestalih, da svedoči o autentičnosti dokumenta koji je sastavio njegov otac. Očev dokument je u stvari skup izjava zarobljenika logora koje je otac sakupio 1992. godine. (26) Pozivom Udruženja, pisac uvodi u fabulu dva značajna motiva, motiv ili postmodernistički topos izgubljenog dokumenta (koji smo pomenuli) i motiv, odnosno, temu, oca. Dokazivanje autentičnosti se dešava u prostorijama Udruženja gde protagonista upoznaje njihovog predsednika Manova. Manov poziva protagonistu na seminar o pisanju projekata, koji je u stvari paravan za razmenu informacije o mestu masovnih grobnice žrtava rata devedesetih koje dele dve bivše zaraćene strane jedna drugoj. (22, 24) Po dolasku na seminar, junak slučajno saznaje od Manova priču o otetoj i ubijenojromskoj deci, koja je trebalo da “preko Hrvatske, stignu u Evropsku Uniju, na slobodnu teritoriju imali su sređen prolaz”. (67) Manov ističe da su deca iznenada nestala i gubi im se svaki trag, do momenta kada policija hapsi “tipa s nadimkom Zeko”, koji je naknadno “otkrio gde se nalaze leševi dece iz jednog od tri autobusa”. (68) Priča dobija svoj zaplet kada se saznalo da su deca ubijena i da su im izvađeni organi. Tada junak sahvata da su ukradena deca žrtve trgovine ljudskim organima, kupljenih od strane ljudi iz Evropske unije,zbog čega zločin nad decom postajepolitički zločin.
Uz priču o deci, Stevo revnosno počinje da istražuje istoriju svog oca, zbog čega motiv oca postaje tema romana.Junak posle seminara počinje opsesivno istražuje očevu prošlost, da bi pisao roman ocu: “zabilješke koje sam vodio nazvao sam skica za roman o ocu”. (45) Protagonistin otac je takođe imao dar za pisanje koji je koristio, kako smo videli, kucajući izjave zatvorenika, sastavljajući žalbe i molbe prijateljima i poznanicima. Kad nije prekucavao dokumenta, otac je pisao vrsnu poeziju i prozu (73). Kako junak saznaje više o očevoj prošlosti, začudno iskrsava činjenica da je otac trebalo da objavi autorski roman, “Žena pripada Mjesecu”. (76) Junak tako shvata da je pored romana kojem je začudno obustavljena štampa, otac govorio dosta poluistina, i da je mnogo toga sakrio od svoje porodice. Stevo je znao da ima dva polubrata iz prvog očevog braka, ali ne i da je brat pisao pismo ocu u kojem je jako ljut jer nije hteo da održava kontakt sa njim i njegovom porodicom. (176) Junak takođe saznaje da je otac vodio sasvim drugi život pre njegovog rođenja. Kao vojno lice u JNA, otac je radio za Informbiro i kontraobaveštajnu službu (194), dok se nije sasvim se povukao iz tog sveta i zahvaljujući pisanju “dobio je vojnu penziju i stan u Brodu.” (71) Dar za pisanje, osim kao pomoć prijateljima, otac je koristio i pri pričanju priča, za koje je junak saznaje da su u stvari deo očeve prošlosti.(191)
Putem figure glavnog junaka i njegovog oca, ispituje se i tema pisca, kao i odnos prema pisanju. Otac i sin pisci imaju stereotipne odlike pisaca iz književnosti i stvarnog života. Stevo prigodno ima problem sa alkoholom: “nije lijepo odavati svoje alkoholičarske navike potpunim strancima.” (16) Tašt je kao većina pisaca, što primećujemo kada se iznenadi činjenicom da je većina dece pisala u detinjstvu, a ne samo on: “Svi smo nešto pisali, bar neko vrijeme, bar u spomenare. To se nekako podrazumjevalo.” (259) Uvođenjem motiva rukopisa kojeg je junak (možda) uništio, protagonista ulazi u plejadu slavnih pisaca koji su uništili svoje rukopise (Gogolj je uništio drugi deo “Mrtvih duša”, Kafka je naredio da se unište njegovi rukopisi). Otac je kao mnogi pisci razdražljiv kad piše i ljubazan kad ne piše: “uznemiran i ćudljiv pred pisanje” (71) i “kad nije pisao, otac se pretvarao u umiljato stvorenje”. (50) Motiv pisanja pisac takođe koristi da bi izložio svoje stavove u vezi sa svrhom i načinom pisanja: “Hoću priču. Živu i pravu priču. Oni koji seru o tome kako je jedino bitan stil i način pisanja zapravo nemaju šta ispričati. Ako si ti takav pisac, onda se jebi.” (371)
Važno je obratiti pažnju na protagonistin odnos prema sopstvenom tekstu. Spoznajemo da je junak pre istraživanja za roman o ocu pisao i mnogo ranije, od detinjstva. Najzaslužnija osoba za otkrivanje protagonistinog dara za pisanje je njegov drug, Damir. Damir je u igri izazvao junaka da nastavi priču koju je on započeo, i tako ga “zarazio” pisanjem. (174) Saznajemo da je junak već napisao jesan roman čija je tema jetema o izgubljenoj generaciji (“Katatonia”), o čemu će pisati dalje u svojim pričama. Protagonista piše o svojim drugovima iz detinjstva kojima je ukradena mladost i o svom iskustvu u logoru i razmeni zarobljenika u priči za Konkurs u Sarajevu. (139) Na Konkursu junak ne pobeđuje jer je, kako sam otkriva, namešten, ali dobija još veću korist od pobede, radionicu pisanja kratke priče. Na radionici uz pomoć učitelja “Francuza” dolazi do ključnih odgovora za svoje pisanje. Prvi, zašto je uopšte počeo da piše, i, drugi, zašto piše o ocu.
Protagonistin književni uspeh su pratili prijatelji iz detinjstva, posebno Damir, koji će pročitati priču o izgubljenoj generaciji. Protagonistina priča postaje krucijalna motivacija za okupljanje bivših prijatelja na zabavi, i još važnije, za sedeljku“poslije zabave” na koju su pozvani samu najbliži prijatelji. Pod uticajem psihoaktivnih supstanci, a najviše ogorčenošću zbog lične traume, protagonista posle zabave ispriča Damiru svoja logorska i ratna iskustva. Pod uticajem priče koju je čuo, Damir se nakon nekoliko godina vraća u Stevin život, samo sa konkretnijim predlogom. Da bi protagonista konačno napisao roman o deci, Damir mu nabavlja najbolji alat, informacije o deci od samog Zeka.
Važno je primetiti da se autor oslanja na tri književne tradicije, postmodernističku, delo pisca Danila Kiša i na antičku tradiciju. Putem dva postomodernistička toposa, dokazivanja istinitosti (priča “tragična zato što je istinita”) i toposa izgubljenog dokumta, uvodi se i tema ukradene i ubijene dece i tema oca. Tema oca je krucijalna za trilogiju Danila Kiša, “Porodični cirkus”. Glavni junaci Kišovog i Grabovčevog romana trude se da “rekonstruišu” očev život, pri čemu obojici pomažu materijalni dokazi koje su očevi sastavljali. Sličnost oba junaka oca je da su obojica zarobljenici u logoru i ekscentrični pisci. U “Porodičnom cirkusu” otac glavnog junaka, Andreasa Sama, Eduard Sam, jeste autor dokumenta zvanog “Kondukter – međunarodni red vožnje”. “Kondukter” postaje junakov ključ za razumevanje očevog života, kao što su izjave logoraša za Stevu Grabovca.Osim teme oca, za roman “Poslije zabave” značajna je veza i sa drugim aspektima Kišove proze.Kišovski motiv koji zauzima dominantno mesto u Grabovčevom delu jeste priča o deci, koju vidimo u tri narativne celine u romanu. Deca su u priči o ukradenoj romskoj siročadi, u priči o izgubljenoj ratnoj generaciji i konačno, u umetnutoj priči koju piše protagonistam, “Djeca” 1992. Priča “Djeca” podseća na Kišove “Rane jade” jer je ispričana iz vizure devojčice Eme, ali je sličnost i u govoru junakinje koji je dečiji dečiji.
Antičko u romanu se ogleda pre svega u motivu izgubljenog dokumenta o kojem smo govorili, u kojem srećemo motiv potrage za ocem (svi Zevsovi sinovi ga potražuju), motiv prepoznavanja koji je značajan (Odisejev ožiljak), kada Stevo treba da potvrdi autentičnost očevog dokumenta, odnosno, da je on otkucao izjave logoraša. Motiv sudbinskog odabira srećemo kada junak tvrdi da je priča o deci izabrala baš njega da je ispriča, jer se prava priča “naprosto desi”. (140) Kada protagonista treba da ide na Konkurs u Sarajevo, srećemo motiv magičnih pomoćnika koji pomažu junaku da ispune zadatak, što je isti motiv koji imamo i u bajkama: “Saša je krajnje mirno i ozbiljno rekao: “Daću ti ja pare.” (148) Motiv silovanja nimfe srećemo u priči “Djeca”, kada Romkinja Ema beži od nekoliko napadača. Jedan od najvažnijih motiva u romanu je atribut oca, njegova pisaća mašina. Na više mesta junak ističe njenu jedinstvenost, čime se potvđuje očeva eugenija, da je jedinstven pisac koji ima jedinstveno oruđe. Najvažniji motiv iz antičke tradicije u romanu je motiv žrtvovanja dece, jer su romska deca žrtvovana zemaljskom carstvu, kao mnoga deca u mitologiji (Ifigenija na Tauridi, blizanci sagrađeni u zidovima u “Na Drini ćuprija” itd.).
Međutim, koliko god da je svaki segment motivisan i dobro uklopljen u celinu, u ovom romanu ima više nelogičnosti. Potpuno nemotivisan je deo kada predsednik Udruženja Manov protagonistu “vrbuje” na početku dela da bi učestvovao na seminaru, da se kasnije u romanu nigde više nigde ne bi pojavljivao. Zbog utiska koji ostavlja Manov i težine značaja seminara, delovalo je da će Manov igrati veću ulogu u Stevinom životu. Nelogičnosti ima i u drugim delovima romana, kada protagonistin otac kaže kako ga posećuje mače bez repa, a protagonista odbacuje tu tvrdnju kao nemoguću. Protagonista ubeđuje oca da ne može da ga posećuje mače (iako to nije toliko nemoguće). Kasnije se u pripovesti se skoro magijskim putem u pojavljuje mačka bez repa, koju prisvaja majka protagoniste. Pojava mačke, pretpostavljam, podseća na mače o kojem je govorio otac, posebno zato što nema rep kao ono o kojem je govorio. Stoga je nelogično da protagonisti ni u jednom trenutku ne pada na pamet da je to mačka o kojoj je govorio njegov pokojni otac.
Putem naracije pisac direktno i preneseno postavalja važna moralna pitanja. Prvo je “dostojevskovsko”, da li je Carstvo nebesko vredno ako je sagrađeno na suzi jednog deteta? Argument koji koristi pripovedač je primer oca koji ne preza da uradi bilo šta da bi spasio život svog deteta: “Veoma je važno ako si dobar otac i znaš ako tvoj maleni šestogodišnjak ne bude podvrgnut transplantaciji srca za manje od petnaest dana, umrijeće ti na rukama. (…) Ljubav, poznato je, pomjera planine i ne pita koliko košta.” (347) Jer kad je u pitanju sopstveno dete, onda je i smrt tuđeg deteta zarad života sopstvenog moralno opravdana. Ili nije?
Naposletku, dolazimo do najvažnijeg pitanja na koje ovaj roman želi da odgovori, pitanje o autentičnosti priče. Da li je priča manje istinita ako se nije desila? Protagonista tvrdi da je priča o ukradenoj deci istinita, zbog toga i tragična. Konkrenta priča o romskoj deci se desila, ali možemo da je shvatimo i kao univerzalni lament nad svom decom i ljudima koji su stradali u ratovima i zločinima u celokupnoj istoriji. Zato je ovaj pisac taj kojeg je priča izabrala da je napiše ispunio najvažniji zadatak koji pravi pisac ima – da ispriča priču umesto onih koji sami to ne mogu. Na taj način ovaj roman postaje svedočanstvo o nepravdi, ali i oružje za borbu za pravdu. Na koncu, priča je podsetnik na zlo kojem moramo da se odupremo makar samo pričanjem i pripovedanjem.
