(Osim šumskog požara, Simona Dmitrović, Čačak : Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, 2024)
Debitantska zbirka pesama mlade pesnikinje Simone Dmitrović otkriva nesvakidašenje bogatstvo reči u savremenoj srpskoj poeziji. Jezik u zbirci je istančan, pesničke slike originalne, a misao jasna, tako čineći delo ove pesnikinje jednim od najkvalitetnijih savremenih pesničkih ostvarenja.
Zbirka je podeljena na tri ciklusa u kojima lirski glas ispeva misaonu poeziju većma upućenu hrišćanskom i paganskom bogu. Dominantno stilsko sredstvo je konkretizovanje misaonih imenica -slikom, bojom i mirisom, čime se stvara jasna pesnička slika. Na taj način pesnikinja od reči u koje se najviše uzdamo -ljubav, smrt, večnost, arhetip, tvori obličja koja možemo da zamislimo: „Kada je Persejeva misao postala vrteška sa hiljadu mogućih glava“ („Persejeva molitva“). Pored pesničkoh slika, u ovoj zbirci ističe se značaj govora i govornih formi, tako da pored reči, značaj dobija i njihovo uobličavanje.
Misaona poezija u prvom ciklusu se zasniva na dijalogu sa tekovinama minulih civilizacija. Zbog toga pesme naziva „Evropa“, „Druga Evropa“, „Njena Vizantija“, „Arhitekta“ odaju utisak da su napisane u vreme njihovog trajanja. Trajnost najstarijeg kontinenta u pesmi „Evropa“ se ističe obraćanjem Evropi kao osobi: „Tvoja želja da mirno traješ/ Čini te još perverznijom“. Sa druge strane, to trajanje je tačka na kojoj se lirsko ja sporazumeva sa starom tekovinom: „U drevnost tvoju ja se spuštam“. („Evropa“) Lirsko ja zna da su prizori koje obilazi mnogo mističniji nego što se naoko čini: „Znam da ono što posmatram/ „Nema veze sa žilavom rukom turističkog vodiča“. („Evropa“) Starost kontinenta lirsko ja poredi sa starošću jezika čijim će ga učenjem bolje razumeti: „U grlu tvome tvoje je rođenje“. („Evropa“) Sledstveno, pesnikinja minulo carstvo upoređuje sa ženskom osobom ili caricom: „Klečeći pred tuđom krunom/ Predaje se moja Vizantija“. Metaforom cveća pesnikinja prikazuje izobilje i trajnost carevine koja je na izdisaju: „Najteže je ući u hram pun cveća“ i njeno urušavanje u sebi: „Ti si stabilnost koja cveta ka unutrašnjosti“. Pobunu carice protiv napada neprijatelja pesnikinja upriličava pokretom cepanja tkanine boje krvi: „Carica svojim koščatim rukama/ Cepa skerletnu zavesu na pola“. (“Vizantija“) Preplitanje istorije i mitologije se postiže pridavanjem atributa Penelope kraljice Itake, istorijskoj kraljici: „Carica je ovoga puta/ Para svojom nežnom rukom“.
Misaonost je u ovoj zbirci izražena i bojom, zbog čega je lični pečat pesnikinje kolorit kojim oneobičava predele i predmete. Na taj način zlato postaje „prozirno“ („Četinari“), senke „ljubičastim senkama ženske spavaće sobe“ i hlad „zelen“ („Vez“).U pesmi „Odrastanje“ smrtnost žene u odnosu na besmrtost boginje, razlikuje se prema boji krvi: „Tamo gde je kod mene bilo crveno predskazanje,/ Kod mojih sestara je češće bilo ljubičasto“. Isto tako, čula su iskazana koloritom „ljubičaste mirise“ (Prva ispovest, prvi glas“), kao i zdravlje „ružičastim zdravljem“ („Govor senovitih stvari“) i „Svako zadržava pravo na svoju ljubičastu vrtoglavicu“ („Ovde“) Kanonske boje ikone, plavu i zlatnu, autorka pridaje portretu cara tako ga čineći svetim: „Sa zida ona posmatra/ Plave i zlatne želje/ U zenici budućeg Cara.“ Prodor neprijatelja na tle carstva se opisuje koloritom porfirogenita: „Kada varvari prodru u purpurne odaje“. („Njena Vizantija“) Takođe je bojom označeno i njihovo „odomaćivanje“: „Varvarin prinosi svoje telo kao veliki ljubičasti pečat“. Sledstveno, pad Vizantijskog carstva pesnikinja obeležava bojom: „Carica predaje svoje boje.“ („Vizantija“) Zločinačku prošlost tih civilizacija pesnikinja ističe bojama koje ukazuju na radost i bezbrižnost: „Kažu da je u obećanim zemljama/ Poreklo zaista/ Ružičasta marama/ Preko očiju istorije“. („Četinari“)
Karakteristika koja se može izdvojiti kao dominantno stilsko sredstvo u ovoj zbirci je zajedničko ponavljanje određenih motiva koji tvore misaonu celinu ili pesničku sliku. Svoju konkretnu formu pored navedenih, dobijaju arhetipovi, koje lirski subjekat vidi kao ptice: „Da su jastrebovi u tvom snu stariji od tebe“ („Nasleđeni pejzaži“) U drugoj pesmi ponovljeno sećanje ukazuje na arhetip, odnosno, ponavljanje jednog simbola kao sećanja: „Oboleli pogled ponavlja jednu šumu/ Ovoga puta dozvoljeno ti je da prepoznaš samo nasleđene pejzaže.“ („Nasleđeni pejzaži“) Pored arhetipova, u ovoj zbirci se ističe motiv dualnosti, koji pesnikinja tvori sinhronim ponavljanjem motiva pogleda, požara i gosta: „Pokazao si mi te arhipelage/ tamo živi tvoj dvojnik“. („Dve pustinje“) Lirski glas u pesmi „Dve pustinje“ zamišlja dvojnika: „Zamišljam ga kao razroko čudovište/ u čijoj lobanji neprestano sviću pogledi“. (Dve pustinje“) Dvojnik velikodušno prima kao gosta onog koji mu može naneti štetu: „spreman da kao kasne goste/ pod ponoćnim suncem/ primi tvoje požare“ („Dve pustinje“) Motiv gosta je uveden kao pretnja zbog uvrede bogova „doći gost sa belim otrovnicama umesto kose/ I malim požarima među zubima/ I otrovnim čempresima u mnogim grlima“. Dvojnost se oseća u stihovima „Dok smo bili mi/ (…) Gledali smo neladašnje plodove/ Rasplinute u otvorenim utrobama divljači/ Punim cvetova“. („Prva ispovest, prvi glas“) Da bi u sledećim stihovima množina prešla u jedninu: „Kada sam postao on“. („Prva ispovest, prvi glas“) U pesmi „Vez“ na primeru mita o Odiseju i Penelopi iskazuje dvostrukost ljudske prirode: „Kako se postaje/ I lutalica i onaj koji čeka“.
Posebno mesto u zbirci zauzima značaj jezika i govora kojima se oblikuju različite govorne forme, sakralne i profane. Značaj jezika i učenja jezika pesnikinja stavlja u mitološku matricu: „Pri svetlosti ugašene lampe učim drevne jezike/ Učim ih kao što heroji učetela čudovišta“. („Učim“) Sledstveno, najznačajnija govorna forma je molitva, jer se, kao što smo rekli u uvodu, lirski glas moli hrišćanskom i paganskom bogu. Značaj molitve je iskazan već u naslovu, kao u pesmi „Bilizanačka molitva“, u kojoj je bliskost blizanaca iskazana molitvom: „Ona se moli mojojm glavom“. Molitvom se u pesmi „Vez“ iskazuje dvostrukost želja jedne osobe: „On se moli bogovima da pronađe put ka kući/ On se moli da molitva nikad ne prestane.“ Sa druge strane, molitva afirmiše borbeni duh lirskog glasa: „Molitva je gladijatorska borba u krvi/ moj tigar što vadi utrobu sumnji.“ (Ogledala“) Molitva u sledećoj pesmi postaje sečivo kojim se ubija čudovište: „Persej koji molitvom preseca glavu Meduze/ Tako što je ponavlja kao podivljalu dečiju uspomenu“. („Persejeva molitva“) Isto tako, Persej od delova tela čudovišta pravi pomagala za molitvu: „Dok on prebraja njihove zube kao brojanice“. („Persejeva molitva“) Brojanica dobija svoje mesto i pesmi koja nema mitološku potku, kada devojčica stvara svoju: „Onda je sama napravila brojanicu/ Onda je naučila brojanicu napamet.“ („Brojanica“) Kako je molitva bila nema, u trećem je ispovest glasna: „Postajala ispovest kriknuta ispod mojih prozora“. („Belina“)
U ovoj zbirci su pored molitve i ispovesti svoje mesto dobili i načini na koje dolazimo do tih govornih oblika -prevođenje i tumačenje. Tako prevođenje nalazi svoje mesto u naslovima pesma „Prevodilac“ , u kojoj „Prevodilac živi u razrokoj duši/ Moli se ikoni mešovitog porekla, oslikanoj pre rođenja“, Prevodilac ima dijalog sa drugim pesmama, poput „Sveštenik prevodi“ sveštenik govori o nemogućnosti da prevede jezik anđela na ljudksi jezik: „…i dok prevodim osmehe heruviima/ Eto mog trnja što se probija kroz bele stranice“. Kao diptih, u pesmi „Heruvimi ostaju nevešti prevodioci“ lirski glas tvrdi da su „Heruvimi moja Arijadna koja me čeka napolju“ koja povezuje „sunčan dan“ i „mračne lavirinte“. U istom ciklusu imamo pesmu „Tumačenja“ tumač ispoveda gubitak svog dara tumačenja: „U ovoj kapeli, ja sam onaj koji uporno ne čuje“. Sličan motiv se nalazi u pesmi „Jezici“ gde lirski glas priznaje da ne razume mnoštvo jezika koji se kreću oko njega: „Dok sam tražio domovinu u jeziku/ Govori su leteli oko mene kao oko napuštenog svetla“. Dok se trudi da prevede govore heruvima, njihova suština ostaje za lirskog subjekta neuhvatljiva: „Žive samo krilata stvorenja koja ostaju nedorečena“. (Utešna reč“) Kao i u pesmi „Blizanačka molitva“ blizanci koji se mole glavom svoga brata prevode jezike: „Prevod sa azbuke anđela/ Na azbuku robova“. Nemogućnost da se živa reč prevede lirski glas iskazuje metaforom: „Znam: do mene će jednog dana dopreti samo razboleli govori.“ (“Govor senovitih stvari“) Konačno, lirski subjekat u pesmi „Dve pustinje“ priznaje da deo ljudske komunikacije ne može da se prevede: „usne što se oblikuju u nemi krik,/ zauvek neprevodiv“.
Poslednja pesnička celina koja je u zbirci grafički odvojena, shodno tome biće izdvojena i u ovom tekstu. Govorimo o triptihu o Gorgoni Meduzi, „Meduza govori“. Triptih se sastoji od uvodne pesme „Meduza govori“ i pesama „Odrastanje“, „Zaljubljivanje“ i „Obezglavljivanje“, na koncu sa pesmom „Persej govori“. Pesma je osmišljena kao odbrana mitskog čudovišta putem davanja njene perspektive i njenog humanizovanja. Na početku pesme „Meduza govori“ se ističe smrtnost Meduze, u odnosu na njene sestre boginje, putem motiva kajsije („One umiru toplo“). U isto vreme se anticipira njeno pretvaranje u čudovište navodeći motiv zmija: „A ja sam samo gledala vlati trave/ Tražila u njima zmije otrovnice.“ Smrtnost žene u odnosu na besmrtnost boginja se opet iskazuje zmijama: „Da nikada ne pomislim da mogu kao i moje sestre/ da držim jarkožute pegave zmije“. („Odrastanje“) Parališuća lepota Meduzinih očiju koja će muškarce pretvarati u kamen je prikazana: „Postala sam svesna/ Suvišne lepote svojih očiju“. („Zaljubljivanje“) Konačno, u poslednjoj pesmi triptiha, „Obezglavljivanje“, ispevana je Meduzina molitva zmijama koje će postati njeno obeležje: „Zmije doline mog detinjstva/ budite mi saveznici“. Sa druge strane, ispevana je i kletva koja se izražava zmijolokim pogledom: „U kamen – svako ko me pogleda“. Poslednja pesma „Persej govori“ vodi dijalog sa Meduzinim triptihom, kad priznaje „Nosio sam tvoju glavu/ Spreman da se predam kao Sunce svom pomračenju“.
Čitajući zbirku ove pesnikinje, celokupni utisak je zahvalnost i nada, zato što postoji pravi talenat i originalan jezik koji će tek da se razbokori u ljubičasti, raskošni, opus.
