Kuća sećanja i zaborava, Filip David, Beograd : Laguna, 2015, 117
Roman „Kuća sećanja i zaborava” kao i drugi romani koji tematizuju stradanje Jevreja u holokaustu, ispituje smisao stradanja i smisao samog života. Putem glavnog junaka, Alberta Vajsa, ispituju se te važne teme, ali i lično stradanje junaka, kao i nada da patnja nije uzaludna. Postupak kojim pisac pristupa ovim istorijskom događaju je fantastika, tako čini temu manje istorijskom, a više svevremenom i aktuelnom. Sudbina glavnog junaka je u centru pažnje, ali svoj udeo u priči imaju i njegovi prijatelji, Miša Volf, Solomon Levij i Urijel Koen.
Fantastika u ovom delu dolazi u više oblika. Pre svega, treba istaći važnost fantastike snova ili oniričke fantastike, koju srećemo u košmarima glavnog junaka. Treba takođe i pomenuti da je najvažniji događaj u životu glavnog junaka i koji ga proganja u njegovoj podsvesti i snovima, kada su ga roditelji spasili iz voza, a oni i brat Elijah se nisu izvukli. Junak sanja voz iz kog su ga roditelji spasili, koji ide ka Aušvicu sa putnicima –mrtvacima. Pored fantastike snova, protagonista komunicira sa jednim fantastičnim bićem i na javi, kada ide u posetu dečaku–starcu koji ima vizije, da bi mu rekao gde je njegov brat. Demon mu daje odgovor zbog kojeg čitaoca prožima jeza: „Bledi prozirni dečak jaše na belom konju sa psećom glavom, pod bledom i hladnom mesečevom svetlošću…” Susret sa mrtvima i utvarama ima i Urijel Koen, kada oseća da zao duh zna šta misli i gde se kreće. Oblik fantastike koji je jedinstven u Davidovom delu jesu fantastična bića, dajmoni, koji su nekome anđeli čuvari, a nekom drugom, dzelati.
Najdominantni obilik fantastike je naslovni, “Kuća sećanja i zaborava” (House of memories and oblivion) u kojem se sećanje i zaborav bukvalizuju, te zauzimaju prostor u kući koja je u Njujorku. Saznajemo da je slično kao u priči Danila Kiša, “Enciklopedija mrtvih”, neko dokumentovao život svih ljudi, u ovom slučaju, snimio. Svi snimci se nalaze u ovoj kući, gde postoji “soba sećanja” u kojoj samo pritiskom na dugme, osoba može da vidi svu svoju prošlost. U kući se takođe nalazi i “soba zaborava”, ali za razliku od sećanja, Albert Vajs ne želi da zaboravi: „Taj bol je sve ono što je on sam, bez tog bola on, Albert Vajs, ne postoji. A ni oni do kojih mu je najviše stalo.”
Fantastika je zastupljena i u načinu na koji junaci pokušavaju da se zaštite od zla u ovom svetu, ali i u demonskom. Pisac je dao izlaz svojim junacima putem ulaska u nove svetove. Protagonistin otac, rođak Hudinija, učio je svoje sinove kako da pređu u drugi svet jednostavnim sklapanjem očnih kapaka, i tako se spasu Gestapoa: „Kada ti izgleda da je sve izgubljeno, samo zatvori oči. To je najbrži put do izbavljenja. U nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći.” Nestanak roditelja i brata u vozu je objašnjeno prelaskom u drugi svet, ili je junak tako odlučio da shvati da bi ga surova realnost manje bolela.
Težak teret holokausta i zla koje je sveprisutno u romanu prikazuje se na različite načine. Prvi je u liku Gestapa (tajne policije Trećeg rajha) jer junaci veruju da “zlo postoji tek kad dobije lice”. Zlo se takođe prikazuje u obliku “čestice zla” ili u “božanske čestice zla” koju junaci traže da bi natarali odgovorne da preuzmu krivicu, jer će u suprotnom patnja stradalih će biti uzaludna. Jedan od načina da se spreči besmisao života zbog postojanja zla jeste putem čuda. Čudo dolazi u različitim oblicima, najčešće u vidu roditelja ili dobrotvora koji su spasili život mogućih žrtava. Junaci romana usled velikog stradanja, sumnjaju u postojanje Boga i njegovu (ne)brigu za narod koji je izabrao.
Na samom kraju ovog dela, Albert Vajt, odlučuje da se suoči sa svojom prošlošću, odlučuje da putuje vozom koji je simbol njegvog stradanja. Alebert putuje na izlet u Istočnu Evropu, čuvenim „Orijent ekspresom”. Kako ulaze u tunel, svi putnici osećaju neobjašnjivu nelagodu, strepnju, čak i strah. Nastaje košmarna atmosfera, na podu su mrtvi ljudi na koje Albert slučajno nagazi u pokušajima da izađe iz voza, peron je pun, za razliku od njegovog sna, gde je prazan. Albert zna da je ovo java, ali ne može da veruje, ljudi su u kolonama na putu za logor! Na kapiji logora piše ARBEIT MACHT FREI (Rad oslobađa), te više nema sumnje, ovi ljudi zajedno sa protagonistom su u kolonama za ulaszak u Aušvic.
Albert se sada seća svega čemu ga je otac učio, ako zaklopi oči moći će da se sakrije od progonitelja. On to i čini, sklapa oči. Kao što je dečak–demon rekao, dolazi njegov mali brat Elijah zajedno sa roditeljima. Albert je sada zajedno sa svojom porodicom u svom raju. To bi bio neverovatno srećan trenutak za protagonistu, kao i za čitaoca ovog dela, da pisac nije izrekao: „Albert se ne usuđuje da otvori oči. A buka u glavi postaje sve jača.” Iz toga možemo da zaključuimo da je protagonista u koloni za logor, ili da sanja, ali svakako, da se nije sastao sa porodicom.
Roman se na prvi pogled ne bavi važinim istorijskim pitanjima na način na koji je potrebno, ozbiljno i pedantno. Manjak ozbiljnosti se uočava u prevelikom uplivu demonskih bića i grotesknim sekvencama na mestima gde bi trebalo više mesta da se posveti razvoju ličnosti i njihovom odnosu prema stradanju. Ali da ne budemo suviše isključivi, način na koji se junak bori i suočava sa ličnom tragedijom putem fantastike snova jeste originalan, ali i dosledan temi koju obrađuje.
