Nevena Branković, „O petardi koja nije progutala kajsiju“, Signature, 2023.
Zbirka pesama Nevene Branković nosi začudan naziv koji može da nas namami na pogrešan zaključak da je u pitanju personifikacija. Nikako nije personifikovan naziv, jer petarda nije progutala kajsiju, ali zato jeste progutala sećanja lirske junakinje: „i bacim je ispred sebe/ tek onoliko da mi ne odnese prste/ tek onoliko da mi odnese sećanja/ šta je bilo posle“. („O petardi koja nije progutala kajsiju“)
Britkim jezikom pesnikinja u svojoj prvoj zbirci dočarava sećanja koja potiču iz disfunkcionalne porodice u kojoj je glavni junak deda („Kako je deda selio ljubav“), rane mladosti i patnji koje su počele da se nižu kad je junakinja počela da odrasta: „da je sve počelo da se dešava/ onda kada je prestalo da mi raste stopalo“. („Stopalo“)
Obraćanje u ovoj zbirci je pretežno u drugom licu u kojem prepričava događaje i osećanja momku Momi ili svom čitaocu. Jezik je jednostavan, a najzastupljenije stilsko sredstvo kojim se autorka koristi su poređenja: „I sad mi treba da dođeš/ da otkineš četvrti nogar/ jer drugačije ne mogu da padnem“. („Da + prezent“) Osim poređenja autorka poseže za nabrajanjem događaja iz svakodnevnog života i traumatičnih sećanja („a jednom mi je pijan ostavio/ zapaljenu petardu u ruci“). Strofe su pune začudnih pesničkih slika„treba biti komarac/ na tek okrečenom zidu/ tek onda te niko neće ubiti“ i naturalističkih elemenata koja su u službi vernog prikazivanja svakodnevnog života, bez trunke romantizacije („smrdi na krastu“).
Dominantan ton je sentimentalan, njime lirska junakinja peva iskreno o svojim emocijama i promišljanjima o životu. Lirsko ja zauzima hrabar stav u odnosu na o momka kojeg je ostavila iz svojih razloga: „Kakav je to način -ne znam./ Negde si morao da ostaneš.“ (Da + prezent“) ali ga još uvek žudi: „čuješ li moju požudu?“ („Komunizam i renesansa“). Odnosi se stojički prema dedi koji je bio grub „deda je znao šta fali svakome iz porodice“ („Kako je deda selio ljubav“) i ocu koji je emotivno odsutan „jer taj čovek je moj otac/ niko me nije prekinuo.“ („Slušaj sad“)
Koliko god navijamo za lisrsku junakinju da nađe svoj put iz tranume odbacivanja i onog ko odbacuje, ne možemo da ne primetimo da poeziju mlade autorke na momente prekidaju sredstva bez kojih je mogla jednako uspešno da ostvari svoju poentu. Sredstva o kojima pričamo su spektar psovki i ružnih pesničkih slika (“da izbiješ kao stalni zub iz moje vilice“) koja bi mogla da budu uspešna da nisu odveć česta. Na ovaj način samo kvare pesničke slike koje su bez njih mogle da prerastu u upečatljive sentence („razvlačio/ kao muda kroz iscepane gaće“).
Potencijal zbirke koji nije dovoljno iskorišćen, a koji bi mogao da preraste u glavni adut pesnikinje, ako se posveti njegovom razvijanju, jeste stvaranje upečatljivih slika i koje nose jak emocionalni naboj: „tata je 31. marta zatvorio nebo crvenim crepom“ („Zvezde od pa(pi)ra“), „šarenu minđušu da proguta mrtvo uvo“ (12 minuta“), kao i „jer ovo nije ljubavna pesma/ ovo je uputstvo za upaljač“ („Overthinking“).
Pesnikinja je svoj talenat za kreiranje ovakvih emotivnih sentencii kanalisala u pravljenje nalepnica, tako da njene sentence funkcionišu kao mala umetnička dela van teksta. Ali, da bi njena poezija bila još uspešnija i da bi dobika svoj savršeniji oblik, nadamo se da će da se vrati tekstu i posvetiti se svojim sličicama unutar njega. Tada ćemo dobiti pravi izraz mlade pesnikinje Nevene Branković.
