Manastir, Goran Korunović, Kontrast, Beograd, 2023
Zbirka pesama pesama i prozaida „Manastir“ je tematski i motivski koncetrisana oko manastira kao mitskog prostora sigurnosti, nasuprot demonskom svetu koji preti sa svih strana. Karakteristika koja se nalazi u prozaidama, ali i u pesmama, jeste narativna nit koja vodi junake ove knjige kroz hodnike demonskog sveta. Pored tematike i atmosfere, važno je istaći i ritam kao stilsko obeležje, jer je ujednačen ritam prisutan u celom narativu i u poeziji. Prozaida “Moja mačka umire” diktira ritam smenjivanja poredbenih rečenica :“kao da je celog života u fetus dvonožni želela da se premetne, kao da novo mesto među ljudima nakon smrti traži”. Ritam smenjivanja rečeničnih članova, imenica i glagola, odnosno, imenica i prideva, primećujemo u pesmama: “i boju sveže rake po sapima mu je razveselio” (“Sahranjena usta”) “četinari su popili svu vodu lutajuću” (“Sahranjena usta”) Kompoziciono zbirka se deli na pet ciklusa u kojima su pesme u slobodnom stihu i prozi, groteska i fantastika su dominantni pripovedni postupci. Svet magije, začudnosti i fantastičnih bića je obeležje poetike ovog pisca, a u ovoj knjizi te svetove dovodi na viši nivo. Sledstveno, karakteristika koja tradicionalno prati delo ovog pisca jeste humor koji sprečava strah da prevagne kao najveći utisak pri čitanju knjige: “kad mi je već došla nepozvana i ledi me predsmrtnim pogledom, bolje bi bilo da me matora zavoli”. (90)
Atmosfera u zbirci “Manastir” je košmarna i postiže se imenovanjem određenih demona koji nalaze uporište u folklornoj fantastici i opisivanjem njihovih delovanja. U zbirci se na više mesta pojavljuje čudovište sa rogovima, pošto je kulturološki đavo tako prikazivan: “i malo je sanjanog daha/ u svoje rogove savio”. (“Vatra preko lica”) Takođe se javljaju i popularnija demonska bića poput jednoroga (“Sahranjena usta”), vešca i čarobnjaka (“Otuda je leteo”, “Veštac i ja”) i zmaja (“Popela sam se na zmajeve oči”) sa kojima se ljudska bića u svetu ove zbrike rado ili prisilno susreću. Pesma “Ovuda je lutao” prikazuje figuru čarobnjaka koji nemirno luta u potrazi za konakom: “čarobnjak je ovuda plutao/ na miru vode,/ na i na vodi,/ stajao na zvuku bilja,/ ne i na bilju”. Sledstveno, u pesmi „Sahranjena usta“ mrtav jednorog ljubi sestru lirskog subjekta, koja prilaže grumen uglja kao dokaz poljupca: „(…) stestra moja budi me i vadi/ grumen uglja iz usta i kaže gledaj, poljubio me je“ (25) Zmaj se pojavljuje u pesmi “Popela sam se na zmajeve oči” kao perverzija figure roditelja koji brižno ušuškava dete da zaspi (“krilom od lave očešljane me pokriva”), a zatim ga ubija svojom nežnošću: “preko očiju me ljubi/ i crno meso miluje”.
Karakteristično samo za poetiku Gorana Korunovića je pridavanje karakteristika demona bićima koje smatramo bezopasnim, poput Bambija: “jednoga ću dana svakog/ goniča/ rogovima da podignem,/ kao trofej”. (“Bambi i gnezdo”) Isto tako srećemo i antropomorfizovanu mišicu koja se kao avet pojavljuje pred odabranim ljudima i tako izaziva stravu i teror u njihovim običnim životima: “rekli mi vreme je ponovo da se iz raspuklog vazduha ukazuješ kao vizija”. (10) Košmarnoj atmosferi u priči o mišolikoj aveti doprinosi činjenica da je ispričana iz perspektive demona, a ne čoveka kojem se on ukazuje. Momenat koji doprinosi karakterizaciji aveti kao biću sa voljom je onaj u kojem odluči da se samovoljno javi devojci koja neće nikom da prizna da joj se ukazala: „Zašto je sakrila moju slavu od ostalih, zašto ne želi da prizna da sam joj oči u trenu potopila i da sam probila meke prozore kroz koje zuri u svet, zašto je i njoj dato da me vidi pitala sam se.“ (15)
Osim toga, pisac kreira demonski svet i na drugačiji način osim pukog imenovanja, oneobičavajući ovozemaljska bića. Tako u priči “Isposnici” dobijamo hidru: “Tu grupu zveri, naviknutu na krvavo meso i sraslu u višeglavog zmaja (…)” i Kerbera “U kratkim periodima dečakovog odsudstva, hrana bi Cezaru postajala blatnjava (…)”. Karakteristično za sve pesme u kojima se javljaju životinje je da su se našle u atipičnoj sredini u kojoj su im pridodate osobine koje u stvarnom životu nemaju. Pas u ovoj zbirci na više mesta iz ljubavi prema ljudima progovara. Psa koji govori vidimo pre svega u prozaidi “Izlazak”, kad vučjak Hristofor nakon smrti dečaka Jovana odlazi u manastir. Tamo zadobija pažnju monaha Gavrila svojim suzama: “Ispod psećih očiju video je dve vlažne stazice, niz koje su tekle tanke suzne niti.” (134) Kako je stupio u manastir, ispunio je svoju svrhu tako što je progovorio i prohodao na zadnje noge: “Hristofor je hodao sigurno na zadnjim nogama. Glasom u kojem je još uvek bilo iskrivljenog zavijanja, naučio je i da potraži hrane i vode. Uspevao je da nazove Boga i zatraži blagoslov.” (140) Sa druge strane, mačka u pesmi “Moja mačka umire” u tranziciji između sveta živih u svet mrtvih, pretvara se u avet: “Moja mačka umire, kroz suzni pesak nestaje, udahnula/ je tromu avet i sada se preko zidova pregaženo miče”. Pored oneobičavanja izgledom i ponašanja životinja, isticanje demonskih osobina je u prenaglašavanju nasilja koje vidimo i u stvarnom životu: ““Baš ti”, mračno je procedio čovek sa ključevima i blesnuo zenicama, zabivši mu pesnicu u lice.” (“Mesto za aveti”)
Pozornica delovanja demona je osim spolja, unutar ljuskog bića, tako u prozaidi “Gde je nestao Lakatuš” protagonista dečak, kreira demonski svet u svojoj glavi. Glavni junak njegovog dijaboličnog kosmosa je čovek sa sekirom kojeg meštani zovu Lakatuš. Izbeglica iz Rumunije kojeg su komšije primile da im pomaže u domaćinstvu, u jednom trenutku nosi sekiru koja izazvala je u dečaku zazor. Zoazor u njemu je osnažila rečenica koju je komšija uputio Lakatušu: “Odvezi kad posečeš.” Za razliku od priče o Lakatušu, u prozaidi “Šumar i anđeo” anđeo kreira u šumaru prijatna osećanja kojima želi da rastera tugu koju on uporno oseća: “Tuga nakon tuge, kako da je isteram.” (77) U borbi anđela se priključuje demon koji začudno svojim pošalicama pomaže anđelu u borbi protiv tuge koju junak uporno oseća, izazivajući smeh u njemu: “Zbunjivalo ga je i to što mu se činilo da mu sam đavo na neki način pomaže, njemu, nebeskom biću.”
Osećanju jeze i straha doprinose začudne slike koje su autentična korunovićevska odlika. Razbokorena mašta pisca je u ovoj knjizi stvorila čudesne pesničke slike koje izazivaju osećanje straha i nelagode. Slike o kojima je reč su nastale spajanjem zajedničkih imenica sa pridevima koji se u tradiciji vezuju za svet mrtvih. Na taj način nastaju sintagme poput “vrata sahranjena”, “utvara zamonašena”,“pokojnog pojila”, “milovano sečivo”. Začudno se stvara i pridavanjem natprirodnih osobina inanimatnim predmetima, zbog čega svedočimo prizorima gde, košulja leti: “Ako košulju zamoliš da oramn/vazdušastim rukama otvori/ i preko kože da ti se prizemlji”. (“Ostaje ti samo vatra”) Dok u je sledećoj pesmi ruka je trudna: Moja ruka je trudna, mojoj ruci stomak raste niz podlakticu i dlan ulazi i prsti se goje u pijavice srećno zaljubljene”. (“Moja ruka”) Svoje mesto u zbirci nalazi i fetus: “pernati fetrus prozore mesa mi napada”. (“Moja ruka”) Fantastično nastaje kada druga bića požele da postanu ljudi: “kao da je čitavog života u fetus dvonožni želela da se premetne”. (“Moja mačka umire”)
Motiv koja povezuje sve cikluse je naslovni, motiv manastira kao mitskog prostora i hrišćanskog toposa vere i sigurnosti. Zanimljivo je da se u ovoj knjizi u različitim ciklusima nalaze tri pesme kojese zovu “Manastir”, i dve koje se tiču hrišćanskih obreda, “Ispovedi me” i “Molitva”. Prva pesma “Manastir” ciklusu “Ljubavnici” “utučeni musliman” moli se Bogu da svakome podari “svakome po jedan manastir bože daj”. (32) Karakteristično za ovu pesmu je da sadrži motiv “utvare zamonašene” na koji nailazimo u dve prozaide o kojima smo govorili (“Isposnici” i “Izlazak”). Pesma “Manastir” u ciklusu “Isposnici” svojom molbom “samo on može da me skloni/ od tuge što me u rasplakanu kacu/ potapa a potom podiže iz nje” afirmiše manastir kao utočište od demona tuge, na koji i u nailazimo prozaidama “Isposnici” i “Šumar i aneđo”. Ali pesma motivom utočišta “samo manastir može da me sakrije” (43) asocijativno ukazuje na prozaidu “Povratak”, u kojoj junakinja traži utočište u manastiru od nečiste sile koja je proganja. Dok u trećoj pesmi “Manastir” u ciklusu “Sudije” lirskog subjekta manastir prenosi: podigao me je u nebeski sneg/ i furunom iz priprate poleteo” (107)
Zbirka pesama i prozaida Gorana Korunovića, kao što smo videli obiluje začudnim pesničkim slikama i maštom koja je jedinstvena u savremenoj književnoj sceni. Oslanjajući se na bogatu književnu tradiciju žitijske književnosti i folklorne fantastike, pesnik je u svoju knjigu utkao sopstveni pogled na manastir kao mitski prostor, tako odajući počast svojim književnim uzorima. Iako je zbirka nečitljiva za čitaoca koji nije književno obrazovan, sam jezik i ritam daju zadovoljstvo čitanja koje ne zahteva razumevanje, koliko doživljavanje ove jedinstvene poezije.
