Cvetko je bio ljut i samo je ćutao. Njegov tata, Čika-Živa, ga je istukao jer je gledao preko zida, u Čika-Franjino dvorište.
– ‘Oćeš da igramo klikere? Imam novi staklenac sa dva pera.
– Neću.
– ‘Oćeš da se fuljimo u sličice?
– Neću.
– A da se menjamo?
– Neću… Šta imaš?
– Galića, Bečejca i Jusufija.
– Neću.
– ‘Oćeš da idemo iza klanice da gledamo creva?
– Neću.
– A na groblje?
– Neću.
– ‘Oćeš da teramo točak?
– Neću.
– ‘Oćeš da gađamo flaše, mojom praćkom?
– Neću.
– … A kad te je Tetka-Franjinica videla: kad je ulazila u klozet ili kad je izlazila?
***
Cvetko nije završio osnovnu školu. Ponavljao je u petom i šestom razredu. Onda ga je mama, Tetka-Desa, odvela u Austriju. Početkom sedamdesetih iz ciganskog kraja mnogi su otišli u Beč.
Sedeo sam u malom bircuzu na autobuskoj stanici. Kralj svih pesnika je otišao u WC, ženski. Ubrzo za njim se tamo ušunjala konobarica. Srećom, pre nego što je otišla, donela je za naš sto tri piva. Kada smo Antifašista Rajko i ja popili svoja piva, podelili smo treće. Kralj svih pesnika se zadržao u WC-u, a konobarice nije bilo. Sedeo sam kraj musavog izloga. Izmedju dva plakata Crvenog krsta, koji su pozivali davaoce krvi, gledao sam perone, veliku pistu po kojoj je desetak golubova tražilo koju mrvicu hleba, moćne, gole krošnje kestenova ispred katoličkog groblja, prepune vrana. Sivo, rano decembarsko poslepodne. Na peronima tek nekoliko putnika i jedan jedini autobus.
Kraj izloga je prošao muškarac u maskirnoj uniformi sa automatskom puškom o ramenu. Prišao je kondukteru koji je stajao ispred autobusa i nešto sa njim porazgovarao. Pružio mu je ruku a ovaj ga je potapšao slobodnom rukom po ramenu. Onda je krenuo ka drugom kraju autobusa i nekoliko koraka iza njega stao. Pogledao je golubove, prema groblju preko puta, prema Glavnoj ulici sa leve i zgradama sa desne strane. Skinuo je automat sa ramena, otkočio, repetirao, usmerio cev prema gore i opalio dug rafal u nebo. Raštrkali se uplašeni golubovi a stotine vrana sa krošnji pred grobljem za čas su zacrnile sivo nebo. Muškarac se okrenuo i krenuo nazad ka ulazu u autobus. Po prvi put sam ga video spreda. Pogledao sam mu lice i video da je to Cvetko. Nisam ga video decenijama, od ranog detinjstva, ali odmah sam ga prepoznao. Okruglo lice, sitne oči, kratka kosa, ostareli Cvetko u maskirnoj uniformi neke od vojski što su devedesetih ratovale po razorenoj Jugoslaviji, sa kalašnjikovim u ruci. Ušao je u autobus i seo u prvi red, na sedište do prozora. Sigurno je došao na jedan dan, iz nekog razloga, nešto da vidi, da obavi, i odmah krenuo nazad.
Gledao je prema izlogu iza kojeg sam sedeo. Znao sam da ne može da me vidi između dva plakata Crvenog krsta. Ja sam gledao njega: njegovo lice se polako spajalo sa licem ljutitog dečaka koga je otac istukao, jer je gledao preko zida kako lepa komšinka ulazi i minut kasnije izlazi iz drvenog klozeta u susednom dvorištu. Gledao sam u druga iz detinjstva, ali nisam ustao, nisam izašao napolje, nisam kucnuo u staklo autobusa, nisam pozvao putnika da izađe napolje, nisam porazgovarao sa njim, nisam mu stegao ruku, nisam ga zagrlio, nisam ga pozvao na piće, nisam mu predložio da ode, tamo gde je krenuo, nekim kasnijim autobusom. Nisam to uradio. Mogao sam, ali nisam.
– Malo li je pucao na ratištu – više za sebe je rekao Antifašista Rajko – nego i ovde plaši vrane. Vidi nebo, vrane ga zacrnile, k’o nekad nemački padobranci nad Drvarom 1944.
“To se Cvetko oprašta od rodnog grada,” pomislio sam. “Ako sutra strada negde, na nekom ratištu, kuda je sada krenuo, moći će da se kaže: poginuo je onaj što je pucao na autobuskoj stanici.”
Nekoliko godina kasnije, Cigani iz Komunalca su kopali raku mome ocu. Setio sam se Cvetka, pa sam ih upitao za njega. Rekli su mi da je umro. “Poginuo je u ratu? Gde?”, pitao sam. Jedan mi je odgovorio: “Ma, ne. Vratio se iz rata. Mnogo je pio i onda maltretirao sve redom. Bio je težak čovek. Za nekoliko nedelja svi su ga zamrzli. Naši ga jedne noći dohvatili i onako ciganski isprebijali. Bolovao je Cvetko nekoliko dana, pa umro.”
