Zaustavio sam auto ispred crkve i pošao ka obližnjoj trafici da kupim cigarete. Sa druge strane ulice, četiri mladića su sedela na balvanu ispred prodavnice malog musavog izloga i pili pivo. Putem, niz pustu dugu glavnu seosku ulicu, išla je starica u dronjavoj odeći.
Jedan mladićje viknuo: “Paraskevo, NJiku je umro!”
Starica je stala: “NJiku nije umro.”
Jedan od mladića je ponovo viknuo: “Paraskevo, NJiku je umro!”
Starica se okrenula ka mladićima i ljutito, povišenim glasom im rekla: “NJiku nije umro.”
Mladići su ćutali, pravili se da ne vide staricu, potezali iz svojih flaša.
Starica je gledala mladiće, jednog, drugug, trećeg, četvrtog, onda se okrenula i lagano krenula svojim putem.
Jedan mladićje brzo viknuo: “Paraskevo, NJiku je umro!”
Odmah za njim jošjedan: “Paraskevo, NJiku je umro!”
Starica je opet stala, okrenula se ka mladićima. Obe ruke, stegnutih pesnica, podigla je ispred svog besnog lica: “NJiku nije umro! Njiku nije umro!”
Mladići su se pravili da je ne čuju, glumili da nešto izmedju sebe govore. Pili su pivo, gledali na drugu stranu.
Starica je spustila ruke, jošmalo kivno gledala mladiće, pa se okrenula i brže krenula niz put.
Jedan Mladićje ustao, šake sklopio kraj usana, pa što je jače mogao viknuo: “Paraskevo, NJiku je umro! Paraskevo, Njiku je umro!”
Starica je stala. Bila je većdaleko od mladića, ništa nije rekla ali se malo pognula, uhvatila krajeve široke suknje i podigla je uvis. Mladićima je pokazala svoju golu guzicu i tanke noge.
Mladići su se smejali, gurkali, vikali, komentarisali staričinu golotinju. Postigli su svoj cilj. Jedan je pokupio prazne flaše piva i ušao u prodavnicu. Ubrzo je došao sa četiri nova. Na vratima se pojavila trgovkinja i smejući se gledala prema starici koja se udaljavala putem.
Ništa nisam pitao prodavca iz male limene trafike. On se nagnuo ka malom otvoru: “Mangupi, besposleni, zezaju staru babu. Jadna, malo je bolesna u glavu. Davno, davno, sin joj je otišao u Ameriku. Taj Njiku. Jedini našCiga koji je otišao u Ameriku. Svi drugi pošli u Beč. Nije se NJiku javljao, nije slao pare, nije dolazio. Godine prolazile. Ni jedno jedino pismo nije poslao. Drugi se javljali, slali pare, pa posle više godina počeli i da dolaze kući. Leti. Baba pitala te naše Amerikance za sina, a ovi joj govorili da je živ, da ga ponekad vide, kad se svi naši okupe tamo negde za neki njihov praznik. Kada je babi umro muž, nije joj bilo lako samoj. Jedva je sastavljala kraj sa krajem. Više gladna nego sita. Počela malo i da skreće pameću. Neki muškarci iz sela počeli da joj idu noću. Tajno. Ostavljali joj malo para. Neki joj odnosili hranu u zamenu za ono. Znaš… Zimi je neki mladićznao da joj odnese džak cepanica, sve krijući se da ga selo ne vidi i ne pukne bruka. I tako godinama. Dok je bilo u njoj neke snage i ženske lepote… Posle, kad je većbila stara, znali su neki mladići da se skupe noću, pa odu pod njen prozor. Kucaju i tiho kažu: ‘Mamo, mamo, ja sam, NJiku. Otvori.’ Onda bi se sakrili u neko žbunje ili iza duda i gledali ženu kako izlazi iz kuće i zagleda po mraku gde je njen sin: ‘NJiku, Njiku, gde si, ne vidim te.’ Radili su to mangupi u nekim prošlim godinama. Zabave radi. Posle u birtiji pričali kako su opet nasamarili staru vešticu. A stara bivala sve ludja. Poremetila skroz. Kada bi tokom dana nekog srela na ulici, rekla bi: ‘Moj NJiku je živ. Nije umro.’ Tako i ženama i muškarcima i deci. Valjda su zato neki mangupi izmisli da viču za njom: ‘Paraskevo, Njiku je umro!’ Da je sekiraju, dok se ona ne razbesni pa uzme neki štap ili kamen i gadja ih. Poslednjih godina nema snage da se žesti kao pre da se saginje za kamenje, nego podiže suknju. Onda se mangupi smeju. A i stariji. Tek ponekad neka žena vikne na mladiće i dečake i kaže im da ostave bolesnu baba Paraskevu na miru.
Lagano sam vozio glavnom ulicom. Bližio joj se kraj. Starica je išla sredinom puta. Približio sam joj se sa desne strane. Vozio sam sporo. Otvorio sam prozor: “Paraskevo. Paraskevo.”
Starica je stala i okrenula se ka meni. Ja sam zaustavio auto. Staričino izborano sitno lice je bilo mokro od suza, pljuvačke, sluzi što joj je curila iz nosnica. Gledale su me crne, ljutite, uplašene, iznenadjene oči.
Rekao sam: “Paraskevo, NJiku je živ. Rekao mi je da ti kažem da ga čekaš… Jesi li me čula? Njiku je živ. Paraskevo, Njiku je živ. Čekaj ga!”
Starica je počela da se smeši, prolepšalo joj se lice, malko je otvorila usta. Video sam bezube desni. Nisam hteo da sačekam pitanje. Krenuo sam dalje. U ogledalu sam video da mi starica maše, prvo jednom rukom, pa onda drugom, da popravlja maramu na glavi, a onda opet maše.
