Ja sam jedan od najjačih dečaka u zabavištu. Joca i ja delimo prvo mesto. Alojz je drugi. Pre je drugi bio Ciganin Cvetko, ali on je prestao da dolazi u zabavište posle nedelju dana.
Moja drugarica Zoka je od svih devojčica najmanja. I najmanje lepa. NJu tata zove Zoki a vaspitačica Zorice. Zoka i ja idemo zajedno u zabavište i zajedno se vraćamo. Mi smo jedina deca u ulici. Kada neki dečak u zabavištu zadeva Zoku, ili je dira, ili kaže da joj je mama luda, ja ga pretučem. Ona to uvek ispriča svom tati, Čika-Radetu-poštaru. Posle, kad me sretne na ulici, Čika-Rade-poštar iz džepa uniforme izvadi čokoladicu sa sličicom nekog fudbalera i da mi je. On ima lepu uniformu i kapu. Meni se svidja ono crno, sjajno napred na kapi. Zoka kaže da se to zove šilt. Tata joj je to rekao. Tata sa njom priča o svemu. A kada se Zoka i ja igramo kod nje u dvorištu, Čika-Rade-poštar ode u špajz i donese mi parče kobasice. Zoki isto. Meni kaže: “Sine, to je za mišiće. Da porastu.” Zoka mi je rekla da njen tata svim dečacima govori sine.
Zokin tata pravi najbolje kobasice u našoj ulici. I najbolje ih osuši u svojoj pušnici. Kada mi koljemo, tata odnese creva, meso, beli i crni luk, biber i so, klupko tankog kanapa, i Čika-Rade-poštar nam napravi kobasice. Tata mu pomaže. Čika-Rade-poštar i osuši naše kobasice. Tata mu odnese drva i flašu rakije. Čika-Rade-poštar tati natoči rakiju u čašu od jedan deci a sebi u neku malecku.
Čika-Rade-poštar poznaje sve u gradu. Jednom je vodio Zoku i mene u bioskop da gledamo “20 hiljada milja pod morem”. Zoka i ja smo išli napred a Čika-Rade-poštar je kod svake kuće kraj koje smo prošli rekao prezime domaćina: “Petrović. Janković. Ranc. Milićević. Šinžar. Stehlik. Radulović. Žanplong. Vučurević…” Kraj jedne velike kuće je rekao: “Ovo je bila švapska kuća. Tu su sada kolonisti: Rašeta, Bilić, Vlahović.”
Zoka i ja se igramo klikerima, razmenjujemo sličice fudbalera, praćkom gadjamo piksle od marmelade u dnu bašte, zimi pravimo Sneška Belića.
Zoki je tata ispričao priču o ružnom pačetu koje je jednog dana postalo najlepši labud. I još joj je rekao da će ona jednog dana, kad poraste, da postane lepotica kao što je nekada bila njena mama.
Zokina mama, Tetka-Eržebet, ne izlazi iz kuće. Čika-Rade-poštar je prvi u našoj ulici napravio kupatilo u kući, sa WC šoljom, da Tetka-Eržebet ne mora da ide u drveni klozet iza kuće. Zoka ne kaže mama, nego Bežika.
Niko u našoj ulici ne zna zašto Tetka-Eržebet već nekoliko godina ne izlazi kuće. Samo ja znam. Nisam nikada nikome rekao.
Nekoliko puta sam pitao Zoku zašto njena mama nikada ne izlazi iz kuće. Ona mi je uvek odgovarala da ne zna, kako je to Bežikina volja.
Jednom smo Zoka i ja brali ljubičice pored pruge. Kad mi je dosadilo, seo sam na sjajnu šinu i pljuckao na belo kamenje. Pitao sam Zoku da li njena mama voli ljubičice. Odgovorila mi je da ne zna da li Bežika voli ljubičice, ali ona ih voli i bere ih za tatu i sebe. Onda sam je upitao zašto njena mama nikada ne izadje na ulicu, ili ode u baštu. Zoka je ćutala i brala ljubičice. Onda je ustala, stala ispred mene pogledala me kako me ranije nije nikada gledala, pa rekla da će da mi kaže zašto Bežika već godinama ne izlazi iz kuće ako je poljubim. Kažiprstom desne ruke je dotakla desni obraz, levi obraz, pa usta. U levoj ruci je držala dve kite ljubičica.
Ustao sam i poljubio Zoku tri puta.
Jednom su kod Zoke bili njena baba i deda. Oni su iz jednog sela pored našeg grada, gde je Čika-Rade-poštar radio kad je tek postao poštar. Zoki je tata rekao da ide kod mene da se igramo. Ona je došla kod mene ali ja nisam bio kod kuće. Zoka se vratila kući i tiho, da je neko ne čuje, sela na prag ispred letnje kujne gde su tata, baba i deda pričali o njenoj mami. Zokin tata je ispričao šta se sve desilo, zašto je njegova žena bila bolesna, zašto je posle prestala da izlazi iz kuće. Da ne misle da je on nešto loše uradio. Deda je ćutao, tek ponekad bi nešto pitao zeta. Baba je coktala, govorila: “Ju-ju, o Bože, o Bože. Šta smo mi rodili.”
Tetka-Eržebet je jednog dana spakovala svoje stvari u jedan kofer i otišla na željezničku stanicu. Zoka je tada bila u zabavištu, a Čika-Rade-poštar je raznosio pisma po kućama u svom rejonu. Na stolu u kujni je ostalo pismo u kome je Tetka-Eržebet napisala da odlazi sa čovekom svog života. Čovekom koji je pravi muškarac, a ne šonja. Na stanici je Tetka-Eržebet trebalo da sačeka jedan čika. NJen ljubavnik. LJubavnici, ili švaleri kako kaže moj tata, su čike koji se tajno sastaju sa udatim ženama. Taj ljubavnik je obećao Tetka-Eržebet da će da je odvede u Austriju i da će njih dvoje tamo da žive srećno. Tetka-Eržebet je na peronu željezničke stanice čekala svog ljubavnika, ali on nije došao. Voz je stigao i otišao a od ljubavnika ni traga ni glasa. Popišmanio se. Tetka-Eržebet je stajala na kraju perona i čekala. Polako se smrkavalo, počela je kiša, bilo je sve hladnije. Tetka-Eržebet je sela na jednu klupu. Kiša je padala. Uveliko je bila noć kada je krenula kući. Kofer je ostao kraj klupe. Kapija je bila zaključana. Ujutru, kada je otljučao kapiju, Čika-Rade-poštar je našao svoju ženu kako leži na pragu. Bila je mokra do gole kože i sva se tresla. Tri dana je Tetka-Eržebet bila bolesna. Ležala je krevetu, tresla se i buncala. Četrvtog dana joj je bilo bolje. Ustala je i okupala se. Čika-Radetu-poštaru ništa nije rekla. On je ništa nije pitao. Tetka-Eržebet je ozdravilo telo ali nije duša. Čika-Rade-pošar je rekao svom tastu i tašti: “Kad izgubiš dušu – ti više ne postojiš. Ni za sebe, ni za druge.” Zokin deda je pitao zeta da li će da se razvede. Posle onog što mu je žena učinila, to bi svako uradio. Čika-Rade-poštar je rekao: “Neću. Moj Zoki treba da ima i tatu i mamu.”
