„Hoćeš li da jedemo?“, upitala je.
„Može“, rekao je Danilo, kao da nije ni čuo šta ga je upitala.
„Šta želiš da naručiš?“
Pružila mu je jelovnik.
„Ne razumijem se u restorane… Ti mi naruči.“
Poslije večere, Katarina je zagrmjela na njega:
„Treba da te blokiram na fejsu čim sedneš u ovaj autobus!“
Nije mu dozvolila da ostane još nekoliko dana, jer u njegovom prisustvu nikako ne bi stigla da se u narednim danima spakuje za put u Izrael.
„Staviću te u autobus večeras i završena priča!“, rekla mu je tog jutra Katarina.
Danilo je bijes žene često shvaćao kao nezadrživu ljubav, pa je u ovakvim trenucima, kao sada kad mu prijeti blokadom, s najvećim uživanjem ćutao i pomalo glumio nadmoć, jer jedino je tako mogao da umakne univerzalnoj nemoći ljubavnih odnosa; ovo su bili njegovi trenuci. Uspravio se.
„Bilo bi bolje – po mene – da si bio programer i da si me smorio, pa da kažem: ‘Ah, kakav smarač!’, i odem negde bez nade… Trebalo je još posle bolnice da ti zalupim vrata!“, rekla je Katarina.
Danilo se smiješio, ali iza njegovog radosnog lica bilo je razmišljanje: šta bi još mogao da ostavi u njenim očima kao garanciju da će se sigurno vratiti iz Izraela? Ali nije mogao da izgovori ni jedno jedino obećanje Katarini. Šta bi uopšte mogao da joj obeća? Da će sagraditi kuću? Znao je jedno lijepo mjesto u Ljubinju, pored novosagrađene džamije: tu bi, u podnožju brda, mogli da naprave kaveze u kojima bi čuvali prepelice, čija bi jaja kasnije prodavali po Bosni i Hrvatskoj, a mogli bi i da uzgajaju kivi… Ona bi, takođe, u lijepo ograđenom dvorištu, pod velikim orahom, mogla u miru da slika, a on bi u podrumu pisao svoj veliki roman od pet stotina stranica, koji bi im uskoro omogućio da odu u Katovice…
„Dosta!“, uzviknuo je Danilo u sebi, stiskajući šakama ivice stola; jedva se suzdržao da ga ne izvrne.
„Šta je?“, upitala je Katarina gledajući u njegove ruke koje su podrhtavale.
„Hm?“ Danilo je smeteno podigao glavu.
„Zašto povlačiš sto?“
„Ah… učinilo mi se da ti je možda previše blizu i da te pritiska. Zar ti nije bilo tijesno?“
Kad je postavio to pitanje, pred svojim očima nije vidio drveni sto koji pritiska Katarinu ispod grudi, nego visoke kamene zidove kojima ju je ogradio u podnožju Radovinje u Ljubinju.
Srećom, u tom trenutku, pored prozora kraj kojeg su sjedili, prolazila je himna.
