S t e ć a k
Kiša. Na kamenim licima, u trenu, zijev prošlosti,
Otkrovenje. Posrnula postolja, noge pokleknule,
Patarenski tragovi na kamenu što prah lagano biva.
Kiša. Prenj, maglen, sivo čudo gleda,
Krstom Naopako isprano više neg’ kapima nebosklona,
Umoran, i on, od ove nedođije. A onaj što je stao,
Ojetljiva biljka, odgonetat’sloge ove kamen-rime,
Snen se divi čulnoj pozadini! Ne kamen, to lice klesara
Šarom progovara, o zabludi davnoj, a jednoj od mnogih,
Tako sličnoj onom što zovemo: Danas. Jer,
Preziruć’srebro, i zlato papinsko,
A protivu gojnih trbušina, donkihotska vjera usamljena bješe,
K’o i onaj što joj, danas, spomen vaspostavlja.
