Odmor
Plutamo po površini na leđima. Iznad nas svetloplavo prostranstvo, ispod nas modro. Dišemo sporo, trepćemo, žmurimo. Pravimo se da je ovo nešto najbolje ikada. Iznad nas svetovi nama nedostupni, ispod nas zverinjaci kojih se plašimo. Udah, izdah.
So je uporna na preplanuloj koži, ljuštim cele trake s ruku. Dlačice ostaju na koži, morska voda u levom uhu. Bonaca je i vazduh ne mrda. Zvone zvona, lepljiv vonj ribljih iznutrica uliva mi se u nozdrve, guli svaku želju za hranom, tera podnevnu dremku. Pravimo se da je ovo predah. Da li se kroz škrge osećaju mirisi? Smrad smrti nestaje pred mirisom pečene ribe. Mučnina.
U kući su se nakotile muve. U lozi ispred kuće komarci. Bolesna je, pa beremo bilje koje je prirodni lek. Cvetovi nalik preraslim belim radama leže u plastičnoj kesi. Latice venu na suncu. Sažaljivo ih posmatram pre nego što ih potopim u plastične flaše s vodom. Tamo se lome pod pritiskom.
Popodne na plaži ne smiruje vrućinu. Galebovi kruže iznad naših usijanih glava. Gledam te kako se okrećeš na šljunku – zagoreli morž koji je zalutao među ljude. Sijaš se od ulja koje ti ne pomaže. Cediš se na peškir. Moraću da ga bacim.
Začarani krug plaža-kuća-plaža je dobro uigrana predstava. Hoćemo li meso za ručak? Krompir? Jaja? Da li si kupio hleb? Ima li vina? Zašto nikad nećeš ribu? Postavljam tanjire i čaše, punim, praznim, sklanjam. Uključujem mašinu za sudove, za veš, kupaći perem ručno, sipam još jednu bevandu, prskam lozu.
Uveče si više nalik na ribu. Oči su ti raširene i mutne. Usta se otvaraju, ne znam da li vape za komunikacijom ili zrakom. Docrtavam mehuriće u mislima. Nemam volje da te slušam, klimam glavom, povremeno ,,mhm’’, dolivam bevandu.
Čekam da zaspiš, da ujednačiš hrkanje. Ležim na leđima, ne mrdam, ne želim da te probudim. Tvoj znoj je zaposeo celu sobu, sve prostorije u kući. Razmišljam o svetlosnoj zagađenosti, čak ni ovde se više ne vide zvezde kao nekad. Komarci mi grizu zglobove, lagano navlačim čaršav preko ruku i nogu. Onda bežim.
Mesec je pun i sa terase vidim parče neba. Svetlo je, okolni zidovi su nestvarno plavi. Osećam se poput zglavkara na dnu mora, koža mi pulsira, ramena i nos su mi crveni. Možda bih i mogla da se uzverem negde, komšijske stepenice su na metar od mene. Senke na izlizanim pločicama se pretvaraju u podvodne nemani, metar postaje nautička milja. Svrbe me zglobovi i polako otiču.
Mislim da je, ipak, problem u tebi.
Priča je nastala na književnoj radionici Srđana Srdića i Vladimira Arsenića
