KEMP U MEKDONALDSU
Imam 15 godina. Plašim se muškaraca. Odlazim u restoran. Poručujem desert “Devojački san“. Molim konobara da mi objasni o čemu je reč. Osmehuje se. Kaže da je to iznenađenje. Nakon nekoliko minuta se vraća sa oljuštenom bananom. Na njenom vrhu, i s leve i sa desne strane, nalazi se po jedna kugla sladoleda od vanile.
“Nadam se da ćete uživati”, izgovara.
Sklapam oči na isti način na koji ću ih zaklopiti godinama kasnije kada ugledam svog prvog nagog muškarca, napisala je Sofi Kal.
Parižanka na koju ne pomišljaju oni koji grabeći mrvice bivše slave, njuše, traže, trče, žure? Koji “kulturnu prestonicu 19. veka“, kako je to Valter Benjamin imao običaj da je naziva, doživljavaju jedino kroz objektiv mobilnih telefona, tableta, kamera i foto-aparata; − koji se u njoj osmehuju, izgovaraju bonžur i pardon, da bi po povratku kući, ostali surovi i grubi, kakvi su i inače i bili.
Razmišljala je o svemu tome dok je hodala kejom, duž obale Sene. Zatim Parkom Tiljeri, žureći da se što pre domogne Luvra.
Verovatno bi mnogima čitava scena zavučala poetično.
Ali, nije.
Pretoplo je. Sena je mutna. Saobraćaj gust, a prolaznici nestrpljivi. Kao i bukinisti koji, izvirujući iz svojih gvozdenih sanduka, pokušavaju da joj utrape od kiše i sunca požutele fotografije Katrin Denev iz vremena Lepotice dana. Poput svodnika, u ruke joj stavljaju neveštu kopiju Dišanove Mona Lize sa brkovima i knjige sa mirisom lažne patine.
Žurila je, ali se kretala sve sporije. Prljava težina opterećivala je vazduh nagrižen smogom automobila, gomilom smeća i mokraćom skitnica i beskućnika.
Tog 21. avgusta, u Luvru se ništa neobično nije dešavalo. Onore de Balzak je bio mrtav već više od jednog veka. Kao i Flober. I Marsel Prust.
U Parizu nije poznavala nikoga. Ako zanemarimo proklete pesnike, Zrelo doba Simon de Bovoar i Jednu Svanovu ljubav Marsela Prusta, desetak stanovnika Pel-Lašeza i Bodlera, koji počiva na groblju Monparnas, zajedno sa očuhom kojeg je toliko mrzeo.
U Gradu ju je dočekala demagogija jednakosti i tolerancije: imigranti u metrou i starosedeoci u taksiju; Van Gog na šoljama za kafu i Dama s jednorogom na keceljama za kuvanje; biciklističke ture po Per-Lašezu; beda beskućnika što u kartonskim kutijama spavaju nad otvorima za ventilaciju; instant-turizam u slavu Da Vinčijevog koda; fascinacija vlastitim jezikom, strast ka površnoj konverzaciji i konzumerizam – žudnja za uživanjem kao vrhovni imperativ.
Sve ono što joj na pamet nije padalo kada su joj ponudili jednomesečnu stipendiju za pisanje i smeštaj u otmenoj i pomalo oronuloj zgradi u blizini Notr-Dama, koja je već decenijama pružala utočište umetnicima iz raznih delova sveta.
Odlučna da sa sebe zbaci breme svakodnevice i da što pre ispari iz sopstvene biografije s kojom je uporno odbijala da se srodi, pohrlila je u pariski stereotip. Na žalost, veoma brzo joj je postalo jasno da u Gradu neće doživeti satori. Jer, ništa od onoga što je zahvaljujući Dučiću, Prustu, Rembou, Malarmeu očekivala, nije mogla prepoznati.
Madlenice su bile otužne, stolice u Parku Tiljeri su je žuljale. Bilo je vlažno i sparno. Od vrućine se sklanjala u Mek, jer je u njemu kafa bila najjeftinija, a miris te kafe se mešao sa otužnim mirisom prženog pomfrita i zadahom koji se širio iz toaleta.
Prolaznici su od prosjaka okretali glavu. Na svakom uglu je stajao neko ko je pokušavao da u njoj izmami samilost.
Vreme u kojem su klasični ruski pisci svoje romane započinjali dijalozima na francuskom jeziku, davna je prošlost. Kao i godine kada je Sartr “postojao samo da bi pisao“, kada je Miloš Crnjanski “u mirisu Pariza osetio bezgraničnu ljubav i bezbrižnost“, pa čak i dani kada su Parižani, u metrou, umesto mobilnih telefona i tableta, u rukama imali knjige.
Činilo joj se da je sve što vredi u Parizu mrtvo – pohranjeno u muzejima, zakopano na grobljima i da slavnim taj Grad čine samo oni koji više ne hodaju njegovim ulicama − istruleli i spaljeni stanovnici Monparnasa, Pasija, Monmartra i Per-Lašeza.
“Osetila sam se loše. Želela sam da mi se dopadne taj grad. Da mi se svide njegovi ljudi. Restorani koje je imao. Hrana koju je slavio. Vina koja je točio. Knjige o njemu. Želela sam da se u njega zaljubim. Želela sam da se u njemu zaljubim“, priznala je kasnije.
Oskudno namešten studio u kojem su je smestili bio je prebučan: ispod je stanovao mladić koji je svirao klavir, iznad studentkinja završne godine pevanja. Mladić je od ranog jutra vežbao, studentkinja je svakodnevno zagrevala svoje glasne žice, sa bulevara je dopirala grozna škripa automobila i mopeda i zavijanje sirena vozila hitne pomoći. A kada bi se u ponoć sve počelo smirivati, počinjali bi da peru ulice – protutnjalo bi još nekoliko vozova podzemne železnice i razbuktao bi se žagor gostiju iz bistroa u prizemlju.
“Uživajte u privilegiji! Nalazite se u gradu svetlosti!” nije se mnogo uznemiravala menadžerka Umetničkog centra, kada joj se požalila da danima nije imala mir.
Poverovala je da o Parizu može pisati.
Ali, da li je postojala ikakva šansa između Balzaka, Stendala, Flobera, Prusta, Klod-Simona, Alis Ferne, Marka Levija, Besona, Begbedea i Uelbeka? Nekakav prostor van frankofilije, bestselera i čiklita; između monografija o francuskim impresionistima, vinima i visokoj modi; turističkih vodiča i herc-proze?
“Može li se o najcitiranijem megalopolisu na svetu svedočiti bez primesa hiperbole? Može li se pisati, a izbeći pogrdan osmeh i konotacije poput dekorativno, pitko, trivijalno?“ pitala se.
“Govoriti o francuskoj kuhinji opasno je baš i kao razmatrati čitavu poeziju: lako se zapada u kitnjastu banalnost“, primetio je Aleksandra Genis. On je mislio na hranu, no slična opasnost vrebala je u gotovo svemu što je uz sebe imao atribut pariski.
Mada, u Parizu je, recimo, bilo mnogo lakše biti žena. Usamljena žena. Lakše se, u toj buci i žurbi bilo izgubiti u gomili, i biti sam a da te zbog toga niko ne sažaljeva; da ti zbog toga ne bude još teže. To je grad u kojem se muškarci drže za ruke, a policajci voze rolšue. U njemu se muzika može slušati s u operi, ali i u podzemnoj železnici – uz rumunski ciganski orkestar, Ličanina na harmonici ili ostarelog šansonjera sa darom za romantiku.
Uprkos svemu, Pariz je i grad u kojem je njeno biće bilo na muci, jednako kao i u gradu u kojem je rođena − u kojem se, trudeći se da piše, bavila raznoraznim profesijama. Što je opet bilo opšte mesto onih koji u Srbiji sebe pokušavaju da nazovu umetnicima, o čemu je decenijama ranije svedočio Miloš Crnjanski.
“Između prve i druge knjige mojih Embahada, to jest mog prvog i drugog službovanja u Berlinu”, pisao je, “ja sam u Beogradu živeo trostrukim životom profesora, novinara i književnika. Sva tri su kod nas, u to doba, bila čemerna“.
Ništa se od tada nije promenilo.
Samo je sve postalo još uzaludnije.
