Ne odvajam se od mobilnog. Sve ređe čitam. Stalno sam na netu. Gubim se u digresijama. Zatrpavam se informacijama. Imam sve socijalne mreže. Volim selfi. Non-stop fotografišem. Uhodim ljude po Fejsbuku. Brojim srca. Merim lajkove.
Živim od svog znanja. Ne identifikujem se s poslom koji radim. Mistifikujem biografiju. Zebem od navika. Samoj sebi podmećem prepreke. Ne poznajem strpljenje. Neću da tapkam u mestu.
Brine me starost. Uznemirava me svakodnevica. Krijem celulit. Prebrojavam bore. Plaši me botoks. Starim u gradu koji ne mogu da prepoznam.
Klimam glavom, pamtim, ponavljam, negodujem, izmišljam, mršavim, gojim se, nerviram se, volim, zavidim, poredim se, zaboravljam, tugujem, bežim, putujem, pišem, zapadam u ćorsokak − nemam kud. Želim da mi se nešto dogodi.
Klonim se gomile. Zazirem od kolektivnog veselja. Ne umem da samujem. Nisam dosledna. Nevešto se prilagođavam. Nespretno se otvaram prema svetu. Zbunjujem sebe. Ne prija mi u svojoj koži. U stalnoj sam krizi identiteta. Ne želim da saznam budućnost.
Ne vozim se liftom. Ne idem autobusom. Ne javljam se drugaricama iz osnovne škole. Ne praštam izdaju. Čuvam pionirsku maramu. Čuvam svoju prvu lutku.
Slagala sam da sam princeza na zrnu graška. Stavila sam zrno graška u krevet. Izmislila sam da nisam mogla da zaspim. Da sam ustala neispavana i troma.
Pala sam s bicikla. Pala sam s ljuljaške. Upropastila sam svoj rođendan. Raskrvarila sam kolena. Na moru sam rasekla levo uho.
Sama sam naučila da plivam. Sama sam naučila da vozim bicikl.
Imala sam sve petice u školi. Imala sam kasicu-prasicu. Igrala sam lastiš:
Ba-le-ri-na, ro-ko-ko,
di-že no-ge vi-so-ko,
po-što ta-ko dob-ro ska-če,
vi-de joj-se be-le ga-će,
a njen muž ba-le-tan,
di-že no-ge na ta-van.
Plašim se visine. Ne želim da me oponašaju. Ne snalazim se u konfliktima. Ne razlikujem bitno od nebitnog. Ne umem da hodam u cipelama sa štiklom.
Volim da koračam. Volim vodu. Volim Dunav. Crveni ruž. Jutarnju kafu. Sveske. Volim mačke. Važnost pridajem sitnicama. Za mene narodnjaci nisu evergrin.
Skrivam ljubomoru. Sakrivam novac. Krijem svoj prvi dnevnik.
Oduševljavam se s merom. Troši me buka. Otpisujem važne i glasne. Padam na finoću i pristojnost. Precenjujem nesavršenost. Bitan mi je kontekst. I podtekst. Teško podnosim manipulaciju. Podozriva sam prema elokvenciji i cinizmu.Kroz tuđe oči se posmatram. Zaboravljam lica. Pamtim naličja.
Zazirem od bolesti. Prisiljavam sebe da danima nađem svrhu. Želim da se iskorenim. Ja sam putnik. Homo viator. Želim da ostavim trag. Ne znam da li život ima smisla.
Sahranila sam i majku i oca.
Nasledila sam očevu plahovitost, Orden rada sa srebrnim vencem, člansku knjižicu narodnog poslanika u Skupštini SFRJ, dokaz o položenom diplomskom ispitu, važeću ličnu kartu, nevažeću vozačku dozvolu, tri rekspenpenkala, 17 stranica rukom pisanih dnevničkih zabeležaka, ručni sat, mobilni telefon, na stotine plaćenih računa za porez, stan i za struju, tri para naočara za vid i − zubnu protezu.
Preuzela sam majčinu brigu, ljubav prema čitanju, njene đačke knjižice i svedočanstva, 7 zlatnih dukata s likom Franca Jozefa, prstenje, lančić, medaljon, broš sa početnim slovom njenog imena i ćilibare iz vremena SSSR-a.
Nasledila sam i grižu savesti, srpsku književnost u 100 knjiga, sabrana dela Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, crno-bele porodične fotografije i − nameštajem dupke krcat stan i nekoliko lanaca zemlje na selu, o čemu ne želim da mislim.
Nasledstvo je teret s kojim ne umem da se nosim.
Nakon majčine i očeve smrti na svoje ime sam uknjižila njihov stan, potrošila njihovu ušteđevinu, kupila nova kola, videla Njujork, rasturila regal, razdelila knjige i slike, ispoklanjala njihove mantile, kapute, cipele, emocije − ogolila njihovu intimu.
Majci sam oprostila stakleno zvono pod kojim sam odrasla. Njeno uvek budno i prekorno oko. Kontrolu koju je nazivala brigom. Oprostila sam očevo kažnjavanje ćutanjem.
Prošlim sam počela meriti sadašnje.
Zato idealizujem rodni grad bez buke i besa. Solitere bez narodnjaka. Mitologizujem stan u kojem se anestezirala ljubav, gde smo živeli ćutke, primereno i na distanci; gde se nisu izgovarale psovke ni oštre reči i vodilo se računa „šta će komšija reći”.
Ulepšavam detinjstvo bez kompjutera i interneta, miris knjiga u gradskoj biblioteci. Glorifikujem SFRJ. „Časnu pionirsku reč”. Pionirsku zakletvu. Andersonove bajke, Politikin zabavnik, Stripove o Tarzanu. Dečije rođendane. Neven i Na slovo, na slovo.
Precenjujem školske priredbe, recitacije u slavu mrtvih heroja NOB-a, pevanje u horu, skijanje sa školom na Bohinju i Kranjskoj Gori. Idealizujem porodična letovanja na Hvaru i u Istri. Veličam prvo inostranstvo − Trst, us top gornjak i kolu u piksli.
Romantizujem nedelje na selu. Staru vojvođansku kuću od zemlje, s dugačkim gonkom. Kokošiju supu s noklicama, rinflajš, štrudlu s makom i gibanicu sa sirom.
Precenjujem ekskurzije u Sarajevo i Dubrovnik. Prvi duvanski dim, sarajevsku Drinu, liker kruškovac, Film i Azru. Prvi poljubac. Prvog momka. Prvo pijanstvo.
Pišem mada to niko od mene ne traži. Pišem u knjižari, u biblioteci, u kafiću, na aerodromu, u avionu, u hodu, usput. Pišem teško. Pišem s mukom. Zaboravljam šta treba da napišeš.
Putujem i pišem. Od nomadizma stvaram imperativ. Podstičem fantazme o dalekom. Čeznem da uronim u strano. Želim da me povezuju sa Severom.
Znam da egzil nije savršen recept za život.
Prija mi otklon od tradicije. Tematizujem univerzalnu ženskost. Ne ignorišem radikalnu feminizaciju. Cenim konceptualni potencijal. Želim da eksperimentišem. Volim muzejske legende, parole, stare pisaće mašine. Autofikciju i introspekciju. Tekstualizam, redimejd i pop art.
Brišem granicu između umetnosti i života. Umetnost je za mene život.
Relativizujem sopstvenu egzistenciju. Ne želim da trivijalizujem vlastito iskustvo. Sve vreme pišem roman sopstvenog života. Ne verujem da umem da izmišljam priče. Ne računam na fabulu. Ne računam na zaplet. Brkam domaštano i stvarno. Moji likovi su realniji od mene.
Bole me neispunjena očekivanja. Sumnjam u to ko me voli i kuda idem. Autoironična sam. Pokazujem skepsu.Hipersenzibilna sam. Uznemirava me protok vremena. Nisam sigurna koliko daleko moram da odem da upoznam sebe. Neću sebe da sretnem.
Ne zaodevam se eufemizmima.
Nisam osetila biološki sat koji otkucava kod drugih žena.
Nisam materinstvo prigrlila kao trofej, kredit za bezbolniju starost.
Nisam se sakrila u kćeri ili u sinu.
Nisam rodila junaka.
Moj prilog istoriji je − ništavan!
Ali to nisam smislila ja.
To je umesto mene napisao neko drugi.
*Priča je nagrađena nagradom Ulaznica 2021. godine
