*
Rotaciono svetlo sa policijskih kola pada na okuku koja vodi kroz planinu. U noći, staklići smrskane šoferšajbne, rasuti po kolovozu, načas blesnu, kao varnice. Prednji trap automobila zabijen je u stene kraj puta, farovi na smežuranoj haubi još su upaljeni. I dok policajac u zimskoj uniformi piše zapisnik i otpuhuje paru od zaleđenog daha (kapu je navukao na čelo a kragnu podigao visoko uz vrat), vozač stoji pored njega i drhteći celim telom ponavlja isprekidane reči. Naočare nabijene na nos, stakla zamagljena. Udara dlanovima krov vozila, kruži rukama opisujući oblik i veličinu. Na tren se smiri, a onda gestikulira sve brže, kao da će brzim pokretima ruku dati smisao rečima koje se, kao i dah, gube u noći. Jer niko, ni policajci, ni drugi vozači koji su se okupili ne veruju onom što govori: da je automobil udario u konja, crnog i sjajnog, zakrvavljenih očiju, te da su im se pogledi susreli pre nego što je nastao prasak a konj odjurio dalje, galopom, ne ostavivši traga. Snoviđenje ili priviđenje u zimskoj noći, slika nadrealna i tajanstvena.
Vozač ipak potpisuje: to nije bio konj, nikakva planinska utvara (putnike, u gluvo doba, usred planine, ophrva umor i štošta se čoveku može pričiniti), već automobil, koji je došao iz suprotnog smera. Cesta je iznad strme vrleti a sa strane stenoviti zid. U trenutku vozila su se mimoišla a zaslepljen vozač udario u stene. Priča, opora i štura, najzad je dobila obličje, srce bije lakše i čovek, još zadihan, udiše reski vazduh.
*
Ljudi koji žive u planini znaju za divlje konje što skriveni u šumama preživljavaju vrela leta i ledene zime, uzmičući pred medvedima i vukovima da bi zaštitili ždrebad. Danju ih je nemoguće videti. Njihovo vreme i jeste noć. Tada se mogu videti sa ceste koja prolazi kroz planinu, tamnu kao mitska neman. Ti konji su potomci onih koji su davno, pre nekoliko desetleća kad je napušten plug ostavljeni na planinama, ili su odbegli u vreme poslednjeg, bosanskog rata.
Tokom jakih zima i mrazova meštani im ostavljaju seno. O njima se priča tiho i u noćne sate, kad se čuje samo kako vetar povija grane omorika. Putnici to, uostalom, znaju: noć je vreme kad je međa između bića i okoline, života i sna, tanka poput finog prediva, a kroz ćutanje planine dopiru glasovi s one strane.
Vozeći, slušam radio: „Ljudsko opažanje zasnovano je na transmisiji slika, a ne teksta i priče. Sećamo se situacija po onome što naš korteks, moždana opna, u većem delu pamti kao sliku, a ne kao dijalog, fabulu…“ U toplom autu, usred noći, glas sa radija postaje živa slika, žižak u tami. Priča, govor sâm, jeste odlaganje smrtnog časa, jer čovek tek što je odmakao od svog izvora već je nadomak pepelu.
*
Na visini, u planini, slušam priče o mom pradedi, koji je imao šume i stada, a najviše voleo svoje konje, dajući im imena rimskih imperatora. Šaputao im je i tepao, čas ih korio čas hvalio, a oni bi, kao da razumeju, umilno stresali grive i mahali repovima. Isluženi konji, onemoćali i oslabljenog vida, dobijali bi obilno sledovanje zobi, voda bi im se donosila na noge, redovno bi ih češagijali i četkali, sve dok ne uginu prirodnom smrću. U planini, konji su simbol održanja života, nazivaju ih hraniteljima, sa njima se postupa blago, kao sa decom, njima se sve prašta, makar i zanosili s puta.
Tako je pradeda, kao Ben Hur, znao narav svakog od svojih miljenika: koji od njih zanosi ulevo, ili udesno, pa vuče parnjaka u samo sebi znanom ritmu, koji žuri a koji kasni, te je tako i raspoređivao zapregu. Vozio je svoju zapregu četiri decenije ovom istom, kako je tada nazivahu romanijskom džadom, praveći predah u hanovima. U pričama koje sam čuo o njemu, mešaju se stvarni događaji i uspomene onih koji davno predratno vreme pamte, a romanijska starina, koji sedi na kolima i puši čibuk, postala je – slika. Čuo sam i ovo: u praznične dane, upregao bi u kola konja Cezara: na lepom vratu konja belca, presijavale su se sidolom očišćene medenice bronze, s desne strane su visile četverostruke ukrasne šalange, urešene sjajnim pločicama i kićankama.
Cezar je nadživeo Drugi svetski rat kao tovarni konj. Ostao je zapis brata moje bake, prepun čudesnih slika: „Divan konj, kakav se retko viđa. Skladno građeno telo, išarano mrko-sivim broševima, na vitkim dugačkim nogama. Široka prsa, oble sapi, velike nozdrve iz kojih kao da liže neograničena snaga i silina. Oči krupne i reklo bi se sa nekim zločestim pogledom. Griva gusta i nemirna. Vrat se posebno i nenametljivo isticao, pre svega svojom skladnošću i posebno lukom u koji je bio savijen.“
Veliko je bilo pradedino potomstvo, od kojeg su samo malobrojni preživeli stravu Drugog svetskog rata. Diljem gore Romanije još se govori o pucnjima koji su u vreli letnji dan odjeknuli na pradedinom imanju gde su nemački vojnici stigli kamionom i streljali četrnaestoro. Pamćenje i sećanje je uvek prožeto bolom, mada je nikla nova šuma i prekrila tragove nekadašnjeg života. A konja Cezara prepoznao je neposredno posle rata u partizanskoj vojnoj koloni, negde kod sarajevske Vijećnice, jedan od preživelih unuka, osetivši u isti mah ponos na svoje poreklo od roda čestitih gorštaka, ali i žal za svojim najmilijima, koji su stradali u jednom danu.
Nekoliko decenija kasnije, putevima kojima je pradeda, kako kažu u planini, kiridžisao, ponovo će ići vojne kolone. Ovde, u ovoj zemlji, rat staje samo na mahove, kao karavan na proputovanju. Danas, peto koleno starog Vidaka, moj sin, dete grada, osetljiv je i nežan, ali ima dar pričanja. Priča trpi biografiju, autobiografiju, nostalgiju, tugu, ali pre svega pamti i podseća. Dok putujem, promičući kao lađa kroz vrtlog pahulja, znam da me moji stari prate. Moram ići, ali hteo bih da se i ja ogrejem kraj njihove vatre.
*
U daljini čujem kako ržu. U ovo doba noći, koje je samo njihovo, kad spava i čovek i šumsko zverinje, planina i šuma pripadaju njima. Divlji konji – zovu ih – ali samo je čovek divlji. Priroda, planina i šuma, kriju lepotu svoje tame. Kroz noć, čujem kako njište od zemlje do oblaka i poželim da mi zmijski kralj podari nemušti jezik, da i ja, kao pradeda, razumem govor životinja i šapat bilja. U rzanju ovih crnih blistavih konja razaznaju se reči planinskih ljudi, kolo i priče sećanja. U zoru divlje konje skriva sunce, a noću jezde proplancima.
Put preko planine, zimi, pun je opasnih mesta. Neretko, alkohol, umor ili oboje, učine svoje i ruke sna odnesu putnika sa ovog sveta. O tome svedoče spomeni, krajputaši, na svakom ime, prezime i dva četvorocifrena broja. Iako ima drugih puteva, ja uvek biram ovaj. Prelazeći planinu, osećam da me pradedina sen prati u dvokolici kao antički auriga, razmiče hadske utvare i baca svetlost na put, koja će me preko talasastih konjskih sapi i snoviđenja dovesti do postelje.
Priča „Konji u noći“ objavljena je u regionalnoj antologiji „Noć“ (Ammonite, Beograd, 2018).
