Polarne ekspedicije imaju krug poslova mnogo prostraniji od onog za koji se obično zna. Ti su poslovi raznovrsni i postaju vremenom sve mnogobrojniji. Oni se uglavnom svode na ovo: 1. Traženje novih puteva 2. Traženje novih zemalja 3. Pokušaji da se priđe što bliže polu.
(Mihailo Petrović, Kroz polarnu oblast)
Dvadeset godina je putovao po svetu.
Otišao je dok sam još bio dete koje nosaju žene i proglasili su ga mrtvim. Potom ga pominjale
žene i proglasili su ga mrtvim.
(Čezare Paveze, Južna mora)
*
3. januar 2026. Majami. Sumrak ima boju krabinog kraka.
Moj rođak kaže: – Florida je, probaj iz okeana. Probaj raka, probaj krabu!
*
Ima pesma Čezarea Pavezea, naime: priča-pesma: „Južna mora“, Paveze je pripovedač među pesnicima. Kazuje o rođaku, povratniku s plovidbe, u Lange, dolinu kraj Torina, koja je pitoma i vinorodna. Preko brda je ligurska obala i Đenova, odakle se isplovljava dalje. Paveze piše u dva vremena, prošlo bližnje i prošlo daleko, a sve se sliva u sadašnje, u ritam koraka niz obronke pijemontskog brežuljka.
„Moj rođak je ljudina odevena u belo“, piše. Ljudi iz doline su od malo reči. Kuda je plovio, povratnik ne kazuje. „Ćutanje je naša vrlina. Neki naš predak mora da je bio veoma usamljen“. U sećanju promiču dečačke igre malajskih gusara.
Dolazi mi živa Pavezeova pesma, ovde, na Floridi, prešavši preko vode. Imam rođaka na južnom moru. I on nosi svêtlo, laneno, i ima plovidbene priče. Bio je na aljaškim ledolomcima i ribarskim brodovima, a onda kamionom vozio svuda, s jedne na drugu stranu Amerike.
Pavezeov rođak govori šturo, ćutanje je atavistički zavet ljudi iz doline. Moj rođak, koji je jednako obišao sveta, priča u slast, bez stanke, taži žeđ govora.
Putevi su ledeni ili vreli. Arizona je suva, posna. Bude da preko puta pređe armadilo, oklopnik, kažu, dobro znamenje, čvrst i samosvojan i, više no u vid, pouzda se u miris. A Nebraska ima crni prozirni led. Put se pruža beskrajno, satima voziš i niti kuće ni živa stvora.
– Jednom usred noći – počeo je priču moj rođak – zavejalo, a kamionski konvoj stao usred ledne pustoši. Ljudî, zna se, ima raznih, a vozači nisu mlake krvi ni strašljiva srca.
Mada, usred mećave kamion je zalutala lađa, jeziv kao Pimovo potpalublje! Posvud mlečna belina, komandna tabla žmiga, u polumraku vreme dobilo otegnut bat. Samotne misli nisu dobre, okolo zavija kao kojot, u noći kormilara nina iz sna u nesan. I svakojake se himere priviđaju putniku.
Kroz zamagljeno okno začuo je kucanje i video kako se napolju kroz vejavicu pomalja lik. Nosio je narandžast kaban sa kukuljom, nalik onom kakav nose vatrogasci: Come out, come out, izađi…
Crn, sitan kao hobit, Kinez, kamiondžija srednjodoban, išao je od kabine do kabine, kucao o okna i zvao. Pred svoj kamion, gde je napravio maleni bivak, tendu kružnu i narandžastu kao kaban mu.
Tu, pod zastorom nalik stepskom šatoru, u središtu samom, na plinu je raspalio vatricu. I prineo nauljen vok.
Počeo zaprškom od čilija, belog luka, đumbira, pa dodavao tikvice, sojin sos i pirinčano vino, na kraju rezance od riže. Govorio je na engleskom, nesavršenom kakav je jezik učen putujući, sa akcentom jakim kao začin. Pržio, kazivao prognozu, oluja će stati, evo, jenjava već.
O gumama koje imaju šare, zimske i letnje milimetre, o platnu od kojeg su kaban i tenda, a sve je zvučalo kao da baja vrač u dugu severnu noć. Govor je bio umirujući, kantilena duga poput konvoja. Kinez se bavio oko jela i poglédao u snežno nebo, govorio saputnicima a više u noć samu, kao da iz mistične starine zaziva pretke.
Posle jela, zeleni čaj. Najposle, zapalio je mirisni štapić koji donosi spokoj, a onda, kako je isprva pozivao vani, sklapao dlanove i prinosio ih obrazu, pa pokretom ruke ispraćao svakog: Sleep, sleep. San, san krepi čojka više negoli lek.
Vok greje, čaj taži, snežna noć briše strane akcente, a on kao verovesnik s one strane predviđa neveri kraj.
*
– Karipska! Memljiva! – tako kaže za klimu Majamija – hidriraj se – daje mi svežu vodu, i već bi pričao, moj rođak s Floride.
Promičući kroz semafore, u dve reči prevaljuje put od Majamija do aljaškog severa. Prinosi prste nosnicama, znaš li kako miriše halibut, „riba svetog dana“, ima belu liniju mesa. Tuna, tek raspolućena, krvava i masna, puna omege, liči na god plemenitog drveta, jastog je gospodski, ali kraba ponajviše čuva srž mora.
Iz priče i sećanja izranja čovek: brodski kuvar, Meksikanac, likom na glumca Danija Treha, obraza izbrazdanih i rošavih, s maramom na čelu. Znao je, na brodu, posle duge plovidbe, nepce žudi za ukusima s tla, pa bi pravio i jela od mahuna, mesa, uz ukus kajenske paprike.
Zabode nož u dasku i zapali cigaru, gleda oko sebe, a priroda mu dala strašan izgled, bicepsi izraženi, šake žilave, ali oči tihe, pitome. Gleda u neku svoju daljinu, pa se vrati poslu.
Nagađalo se među posadom o njegovoj prošlosti. Na brodu reči su kratke, govori se kao da manjka daha: bodeži i geto, bande i krađe, ubod u rebra, robija i sloboda. Govorilo se, i kako biva u pričanju, svako je dodavao svetlo i senke, grumen istine i zrno laži.
Moj rođak je video kako kraj strojarnice ima mali vrt, te u plastičnoj buradi kiseli krastavce, kupus, čena luka. Ovo mu je ostalo u sećanju: neko tkivo, nalik razlistaloj knjizi, bivolje. Meksikanac bi to doneo zaleđeno i kuvao dugo, u doba najvećih oluja, kad busola pomahnita.
Marinirao bi u lovoru i drugom bilju, pa polagao režnjeve na žar, presipao limunom i kajenskom. Prilazili su mornari, uzimali sa vrha sečiva komade tkiva, kao da uzimaju hostiju.
– To je tkivo, znano kao stotinu koža – kažem mu naslov moje priče.
On: to zvuči mafijaški, koža se guli, koža je jeftina ili skupa, njome se trguje, koža naime, u ovoj američkoj zemlji posebno, ima boju, koža je crvena, žuta, crna, bela. Ali, neka priča stane iza naslova.
U italijanskoj dolini piju vino barbaresko, ovde u Majamiju miriše kubanska kafa, sok od agave i ananasa, limeta, cimet, rum. Mornari vele: vazduh i voda, sve je unaokolo slano, so prodre u nosnice i dlanove, zato rum od slatke karipske trske.
Moj rođak pustio muziku, gangsterski rep, pesme o životu s ivice, o hijerarhiji ulice, tuče dlanovima po volanu, i priča, sažeo bi sve neispričane godine u jednu. Brodarska škola, kotlovi, miris benzina, mašinsko ulje, umor posle smene, dani puni posla i znoja, trenuci zatišja.
Za svoju, jednu, zatvorsku godinu, kaže: – Bila je.
Jest ljudina, i odeven u belo, dok govori o putovanjima kopnom i morem, za tren postaje mitski junak, povratnik s plovidbe. I eto, u njega nema zaveta ćutanja, govorio bi, kazivao unedogled. O brodu na kojem je služio, o radu koji se odvijao dugo i noću, kaže, čim sumrak naglo padne, tonuo bi u san bez snova, dubok kao molitva.
Majami je svež i vreo, kraba hrskava i slasna, najviše krak. Melješ je prstima, drobiš zubima, grizeš u meko tkivo. Konobarica, Kolumbijka, pravi voćni smoothie, mango je ukusom između breskve i trešnjinog ploda.
*
Bulevar Kolins je duga linija mora, palme i oleandri, hotelski balkoni i limuzine. Uz luku su ukotvljene jahte. Skiper pere palubu, glača je dugim potezima četke.
Na plaži smo videli belog ibisa. Sleteo, tražio kljunom među sasušenim ljušturama mora i opušcima džointa, i naglo odleteo ka vodi.
U luci, videli smo čaplje, pelikane, komorana. Stali na drvene stubove, ptičja straža na Floridi. I floridski pelikan, kao levantska mu braća, širokog je kljuna i krila. .
Radio: – Umro je Deniken.
– Hoštapler, pseudonaučnik – kažu.
– Znao je pričati. Maštovit – kaže moj rođak, veli da je u mladim danima najviše čitao Denikena.
Meni se upliće u misli Paveze i moreplovna italijanska lektira, Salgarijeve priče o gusarima, o mističnim atolima i skrivenom blagu. Rođaku, fantastične priče Švajcarca, životopisa kontroverznog i skokovitog, storije o naskanskim linijama na peruanskoj visoravni.
Neka je ruka odozgo vukla duboke rezbarije u tlu, vanzemaljci, a mi smo samo eksperiment – razvio je svoju teoriju Erih fon Deniken, rodom iz švajcarskog Cofingena, u kantonu Argau. Moj rođak voli fantastične priče, koje je čitao u soliteru gledajući grad.
*
Na radiju govore kako će se topiti arktičke sante i menjati svetske granice. Sad, u Majamiju, sve je vrelo. Pletu se događaji s obe strane kugle, kroz vesti se ponavljaju slike: Maduro sa povezom na očima i lisicama na rukama, u trenerci, koju već na društvenim tarabama pominju kao modni hit.
Kome je do Grendlanda taj kaže: ako su prvi doplovili lađom, ne znači da je njihovo. A Inuitkinja iz Nuka, govori o prisilnoj sterilizaciji žena, iz vremena nedavnog. Na njoj je parka, krzno podrhtava na vetru. Ko sad kazuje o demokratiji, znaj da laže, dodaje moj rođak. Video je Kolumbiju, predele koji su zemaljski raj, gradove i geta, gde gringu nude na prodaju žensko telo, travu ili kokainski prah. Veliki vitlaju svoj kolonizatorski dans makabr.
U Majamiju Venecuelanci igraju, da, to je prva slika koja se nudi na ekranu i nameće putniku. Zađeš li u berbernice, bakalnice, trgovine, tu ćeš sresti ljude koji o Venecueli, „maloj Veneciji“, i svom kvartu Mala Venecuela ne žele govoriti, više bi o poslu, o žezi, nadolazećoj kiši.
Nekom je status u novoj zemlji neodređen, i ne bi ni slova o staroj, o novoj ne bi tek, jer tu mu valja biti i živeti. Ljudi od trgovine vele samo: uzmi, kupi, barmeni: otpij, meštri od kužine: probaj arepe, kukuruzne pitice punjene avokadom, piletinom, sirom.
Moj rođak opet o kamionima i ogromnim gumama u kakvim žele doploviti oni što dižu sidro. Kaučuk je lađa i spasenje. Onom što pređe preko vode, život je ovde. I Majami je kao Venecija grad plutajući, u lagunama, prepleten mostovima, i ljulja kao kad prelaziš s barke na barku.
*
U Malom Haitiju, koji je jedna od domovina presađenih u Majami, igramo snuker. Moj rođak igra odlučno, kugle jasno udaraju kao u tanki snar.
Otkud mu bilijarska veština?
Kaže samo da je bio sto, a moglo se igrati tokom pauze, naročito vikendom, u rastegnutim satima između obroka i prozivki. Neko je igrao pre, znao tehniku i pravila, drugi otkrivao neznani dar za igru baš tu, u zajedničkoj prostoriji, u federalnom kazamatu.
U opustelo veče, latino svirač je tapkao po bubnju, dodavao taktove, držao ritam zvečkom sa morskim školjkama. Bas je pratio, trubač držao neku svoju liniju. Sve se stapalo u jedan zvuk, kao što se oko trpeze gde vino već nosi govor stapa u jedan ton.
– Svirao je puno samotan – dodaje moj rođak, nišaneći kuglu. Čisti štap kredom, pogađa nepogrešivo, isteže golemi torzo udarajući iza leđa.
A rođak iz pesme „Južna mora“ priča san o tasmanijskoj zori: ložač je na holandskom brodu Ulješura i vidi kako harpuni lete ka suncu a kitovi u kovitlacu krvi beže. Taj se san iznova vraća. Slika krvave okeanske matance i: srećnik si, veli mu pisac, video si zoru na najlepšim ostrvima sveta. Ali zora je već visoko za one što plove, koji su prešli preko vode.
Kraj Torina, u Langama, vinski kraj, prošle su i žetva i setva i sad je vreme smiraja i priča uz mesec i kresove. Žene kao paganske boginje kazuju o onima i onom što muškarci ćute.
U Majamiju, kaže moj rođak, sad je najblaže, zapara je leti velika a ljubičasti zraci prodiru u kožu. Onda budu kiše pa se ne može ni voziti, a kamoli na plažu, na okean.
To je vreme kada čita, romane i priče ne, već – štivo poput Denikena, želja mu je videti Uskršnja ostrva, i to je veliko čudo našeg sveta, jedna od volšebnih misterija koje je Švajcarac oprljen darom priče opisao i kojem, evo, emisije i ljudi mere i premeravaju slovo.
Moj rođak je večeras igrao virtuozno, vešto, kladeći se tek u dolar, u cigaretu, u žeton, u partiju sa svakim kome je do igre. Igralo se gledajući u kuglu, u štap, on u bilijarsku čoju kao da je stepa ili more.
Zapisano je u putopisima o Eskimima, a on čuo na aljaškim brodovima, kako za čoveka Inuiti pitaju samo: ume li upecati lososa, ustreliti jelena, kako barata kopljem, kako vesla kajak? I nema pametnog ni neukog, kažu samo taj je vešt, ili nevešt.
*
Mornari znaju, ima neka severna svetlost koja se stapa sa morem. More i horizont, sve postaje mleč. I sve znano, zemlja, vazduh i voda, gubi svojstva. Preko, to su nove zemlje.
O tom, najposle, kazuje i Pim, kojem je verovati, on zna štogod o plovidbi, makar krenuo naivno, kao slepi putnik, na putovanje koje će biti blistavo i jezivo, puno halucinacija, arktičkog belog splina. Pim ne kaže, ali i to mornari znaju, to je aurora borealis, polarna zora, gde granice slušnog i vidnog tonu kao ukleta lađa.
Ovde, na južnome moru, u noći posle dana punog velikih događaja, sad je na stolu samo pokoja zaostala kugla. Vest o Maduru već je bajata, a o sudbini Venecuele govori se uz velike reči – sloboda, pravda, zakon.
I još jednom, dok je kalendarskog dana, o Denikenu, uz odlomak intervjua. Švajcarac govori da na planeti čiji se glečeri tope a tlo diže, nismo sami. O zvežđu, o tom kako su naskanske linije putokazi koje su posetioci Zemlje ostavili svojima.
Vratiće se, pa da znaju gde da slete. Deniken govori, pali zemaljske i vanzemaljske baklje, spaja ovostrano i onostrano. Mita nema, i sve je istinita priča, naše je da čitamo.
Moj rođak odavno ne vozi duge ture, nego ovde, po Majamiju, nosi sveže isečen led. A led je blago nasušno, ovo je grad koktela a on ajsmen, čovek za led, postojan i pouzdan kao santa. Zovnu li iz velikih hotela, što hitnije to skuplje, kamion-hladnjača je tu, zarada je dobra, on spreman, kao lovac da hitne koplje, vešt.
Vozi i u zabačene četvrti grada, gde su uslovi, za američki život, oskudni. Led se mora odneti, za veliki banket ili koliko treba kući uzavreloj od floridskog leta.
Moj rođak je nosač južnog leda, čuvar aljaške vatre.
Gore, na Aljasci, među Inutima, znano je: kad treba vatra, ona se pravi od masti foke, voda za vrelo jelo, od leda.
Priča se krâvi, vok je orakul izobilja, govor je ulje priči. Šamani govore mantre koje će odagnati mećavu. Brodski kuvar kiseli povrće i neće na putovanju biti buraske ni skorbuta.
Kroz neonski trag provejava duvan, konoplja, karamel od ruma. U Majamiju sviće rano, i kao sumrak, u boji krabinog kraka.
Fotografija: Nikola Popović
