Plašim se mačaka. Treba li uzeti u ruku jelenka, skarabeja, bubu kakvu god, mile su mi na dlanu. I slepić jednako. Ali ne znam otkud mi mačji strah. One se, kažu, vezuju za kuću. Jutros u Istri, jedna nam kroz kameni prozor uporno ulazi, utrčava u mali stan.
Hiža, ili više izba istarska – sve spojeno u jedan, nevelik prostor, od praga stepenice vode metar ispod nivoa ulice. Ima kamin, u kojem je umesto ugljevlja ruter za internet.
Vikar od ovog mesta zove na malvaziju, pred buru nas zatiče pred crkvom. Rođen za Italije, a još pun životnog šuga. Reč mu je mačje hitra. Govori priču znanu već, o carevoj kćeri i udvaračima, kome mačak, carev miljenik, krene – taj je.
Kazuje kao neko navikao da drugi sluša ali, van svešteničke propovedaonice, ovaj je trg njemu agora i akademija, a reč škropljena aromom od ovog tla. Umeće lokalne reči, na italijansku. Vino je da tavola, kućno i pitko, mačka je altroke, i te kako, mudro biće:
– Pas je odan, ali manjka mu karaktera, mačka jest kapriciozna, ali ne napušta dom. A opet je u Bibliji nema, ne pominje se niti jednom. A pasa koliko ti duša hoće, u oba zaveta.
Zašto o mačkama u Svetom pismu nema pomena, vikar ne može reći, mačka je biće od starine, znano drevnim narodima. Pominju se tek one od divljeg roda, lav i pantera, ali nema nje, kućne.
– Ušla ti u dom, a ti se plašiš – tako vikar o mačkama, naime o ovoj pred nama.
S kamena, pred ulazom u kuću, podigao mače za kožu iznad potiljka i stavio ga na rame. I sad šapuće nešto.
Zatim ćuti i osluškuje, pa klimne blago glavom: – Da, da, biće bura.
Ima ih što znaju nemušti jezik.
Tamo u Libanu, živi konsijerž, imenom Abu Ali. Kao istarski vikar što zna mačje misli, taj Bejrućanin zna govor ptica.
Bivalo je da galeb u proputovanju udari o zastakljenu terasu pa omamljen padne. Tad konsijerž neguje pticu, poji je vodom i hrani zrnevljem, i sve glagolji s njom kao sa čeljadetom. Onda prisloni uho uz ptičje teme i: – Spreman je za let.
Vikar je govorio o mačkama, ja o skarabejima, o slepićima, o gušteru. Jutros se zelembać zavukao u kamene pukotine pred pragom. Tražio bube, a našao list rukole i gostio se njime.
– Namirisao, sladokusac. Izmamila ga toplina dana. Tu je stan malom buljookom, baš ispod praga, s prvim letnjim danima on izmili i onako buljook gleda u gosta – o zelembaću vikar govori kao o meštaninu kojem zna i portret i narav.
– Elegantan je, zelen i brz, a kad stane, herceg je s kamena – kažem jer vidim već, njemu je najmiliji za razgovor skriveni život, kako kaže, sitnih stvorenja. Vikar duboko klima glavom:
– Svaki je Božji stvor elegantan. Jelenak, s roščićima, sličan vitezu u oklopu. A pogledaj šišmiša. Mastiljav, crn, krila nalik odori! Ili smokingu. Altroke elegantan!
I on sâm, don istarski, gospodstven je, u crnoj košulji sa svešteničkom kragnom koja proviruje kao broš, i kao da dolazi iz tajnovite starine. Govorom sav je od jave i blage istarske zemlje, na malvaziju zove kao na misu. I bilo da govori o lozi ili priča bajku o mačkama, otvara zasune starog grada tek pristiglom gostu.
Vikar mi, kao što se daje ubrana voćka, pruža mače: – Ne boj se, već je primi sa sveg srca, ušla ti je u hižu.
– Slepića u ruku? Ili na dlan?
– Na vino – zove vikar – odagnaj mačji strah.
Malvazija je od grožđa iz istog vinograda. Mače je križanac, od dveju pasmina. Ili pre mešanac, od više njih – vikar zna mačji rod.
– I loza može biti križana, od različitih sorti – ponovio sam što sam čuo od vinara, i to da ima malvazija sa bele i sa crvene zemlje, te da vino sa bele ima voćne nijanse, a s crvene je zrelijeg ukusa, punijeg tela.
– Ni čovek nije od jedne sorte, svako je od više njih – dodao sam, otpijajući malvaziju vikarovu, voćnu i razgaljujuću, onda istarsku bibitu imenom pašareta, od biljnih esencija, staru stoleće.
– Križanac, altroke – uzvratio je vikar – evo, u mačjem rodu, zadesi se mače s jednim crnim a drugim belim uhom. U našem, ljudskom rodu, samo je nasilnik od jedne sorte.
Vikar krizma sveštenički i pripoveda sveže i jasno, kao gošpar kosmopolitske Istre, milo mu čuti glas drugog. I kao mene njegova malvazija, njega nosi želja za govorom. U mestu gde će s prvim burama pjaceta opusteti, doplovili smo mu do žala, kazuje uhu voljnom da sluša.
O vojničkom roku, ali to je davno vreme; bilo je dobrih drugova, i oficira, i bilo je ženâ, ali on je klerik i o tom ne može govoriti, već pominje misao iz jevanđelja: svaki put nekud vodi.
Tako kaže, široko, ali nema u njegovoj priči razmicanja velikih mora. Utišao je valove i umirio dubine. O sebi, o svešteničkom pozivu i zimi, kad mesto opusti, kao pisac u priči, vikar voli reći manje.
Iz svoje biblioteke, odmah uz verske knjige, vadi knjigu Žila Verna. – Da li si čitao „Sandorfa?“ – pita, i ne čekajući odgovor, nalazi odeljak:
„Istra, koju su odredbe iz 1815. iznova pripojile kraljevini Austro-Ugarskoj, gotovo je nalik na trokutast otok kojemu je prevladala osnovica trokuta. Taj poluotok prostire se od Tršćanskog do Kvarnerskog zaljeva, a između njih se redaju brojne luke. Medu njima gotovo na samom južnome rtu leži luka grada Pule, koju je ta vlada nastojala pretvoriti u prvorazredni pomorski arsenal.“
Onda o rodnome Pazinu: „Pošto se uspela po vrlo neravnom predjelu nad kojim stoji Veli breg, cesta se naglo spušta približavajući se Pazinu. Iako se grad još nalazi na dosta velikoj nadmorskoj visini, ako se promatra u odnosu na okolne uzvisine izgleda kao utonuo u dno doline.“
Nijedan istarski grad, tako piše Žil Vern, majstor avanture, a isto sad govori vikar, ne može reći za sebe da je glavni, već samo Pazin, smešten u težištu trougla.
Kazao je još: – Ima li ga da ne voli rodno mesto? Možebiti, ima, no onda nije do mesta, nego do čoveka. Na moje ćutanje, vikar je dodao: – Mesta se doduše menjaju, čovek najviše voli sećanje.
Dok je govorio, uplitala mi se oko listova ista, šarena mačka:
– Evo, kao onom carevom zetu u priči, prišla.
*
Meni u listove, u bašti među stabljike rute, rude kako je zovu ovde. Istrijani znaju, treba s rudom imati meru, ili je melem ili, kako kaže vikar, vražje bilje – donosi san, ili košmare.
Na dovracima kamenih kuća su flaše komovice sa granama rute. Vikar ih podiže ka suncu, premeće kao kaleidoskop. Grani rute treba vremena da pusti zeleni trag.
Osim rute, imela, biska, stara je, druidska.
O njoj mi je juče, prekjuče, što se u putu stopilo u danas, kazivao u Zagrebu Dinko Telećan, prevodilac, poliglota, uz to flamenko gitarista. On zna gitarske tehnike, i o imeli, druidskoj, zna, preveo je Frejzerovu „Zlatnu granu“:
– Pojedi maništru, probaj bisku.
Daje mi svoj prevod pesnika Si Čuana. Kineski lirik peva ovako:
grad u kojem živim sazdan je od građevnih blokova
pravilnih ulica, ravnih trgova
niskih iako uredno nanizanih kuća:
u gradu u kojem živim nema ljudi
vjetar što puše kroz vrata i prozore stvara slab ali čvrst zvuk
u gradu u kojem živim ima samo prašine.
– U Kini je – priča Telećan, jer i tamo je stigao putovati – sve veliko, i gradovi i ljudi, i književne večeri. Dođu hiljade na onlajn književno veče, za Kinu mnogoljudnu i golemu kao kontinent – malo.
Prevodilac je govorio i o Istri, pominjući, kao danas vikar, Vernov lik: Matijaša Sandorfa, mađarskog grofa, kojeg su putevi vodili u Istru, upravo u Pazin. Neko će reći: avanturistički roman, putnik da u svemu ima putopisnog. Gitaristi, flamenkisti i svirači lutnje, da je sve makam, niska tonova.
I ovo me putovanje toj knjizi „Grof Matijaš Sandorf“ vraća, jer srećem na putu samozatajnike grofovskog držanja, ljude od posla i poziva, zagledane u svoj zanat i nauk.
Za Pazinsku jamu, kroz koje Vern vodi svog junaka, kažu: to je Danteov Inferno. Da je Danteu špilja bila nadahnuće za pakleno grotlo, ne možemo pouzdano znati, mada ko može reći itinerere pesnikove, Istra je uostalom od Danteove rodne Firence i izgnaničke Ravene nedaleko.
Grofu Matijašu Sandorfu i putopisnom meštru Žilu Vernu verovati se mora; ako je pisac avanturista i dodao štogod, zarad slasti priče, njegov riđi grof plemenita lika nije.
Plete Žil Vern avanturističku svilu, srednjoevropsku i sredozemnu. A plovidba našeg vikara je istarska, lokalna, bez dubokog mora: Pazin, Rovinj, mesta duž Tršćanskog zaliva. I svako je mesto, na obali ili u zaleđu, u njegovoj priči i stvarno, maleno i sirovo, i mistični kolumbijski Makondo.
Istra je pitoma a ljudi puni srži. Bilo je krštenje, pred ponoć deca igraju fudbal, razapeli golove kod crkve, usred noći. U hiži do naše, turisti, Nemci, uplovili su tek i viču: kasno je, kasno je.
U noći dugo će se čuti: huk vetra, zvono, pas koji laje na njegov zvuk.
Čitao sam Čuana, o kamenim blokovima. Podsetilo me na sive sarajevske blokove, i tamo budu, između velikih zgrada, proplamsaji na veće, šire, vedute. A ovde, u istarskom kraju, sve je malo, i kamen preko dana upije sunca, a preko noći isijava.
Na dovracima spavaju mačke. Vikar govori aristotelovski, o kategoriji i pojedinačnom primerku: – Ako imaš strah prema vrsti, nemoj se bojati predstavnika vrste, ove baš mačke, evo ti opet ušla u kuću.
Sedeo sam pred vratima, puštao je da mili oko članaka blago otežalim od morske vode, od puta, od druidske biske, čitao Vernovog Sandorfa i Čuana, liričara iz Kine – ima tu asfaltske prašine, blokova sivih višespratnica, i prostranstva velike zemlje, pustinje i neba i, kako stoji u prevodu: zviježđa:
našao sam zviježđe Gavrana
među zvijezdama zbog kakvih vrijedi
pogasiti sva druga svjetla
U flamenku, gitarski rasgeado, prst po prst, razlije se iz sviračevog dlana u jedan akord.
Žil Vern avanturu a kineski lirik plete lirsku nisku, vješa zvijezde za kruništa.
*
U istarsku noć vikar gazi tiho, mačje.
Danas bi da govori o sakralnom i pučkom, o ovovremenom i onovremenom, te da je čovek vazda sam, Bogu najbliži u molitvi.
– Ili na putovanju – kazao sam – a priča je najviše od življenog. Pričao sam mu o Libanu, o Abu Aliju, koji je konsijerž i šaptač pticama. I sad kažu da hoda Hamrom, koja je glavna žila Bejruta, pa zagledan u nebo prati ptičje eskadrile: – Biće kiše, ptice se šire nebom kao sačma.
I da na severu libanske zemlje ima dolina Kadiša, za nju kažu: To je dolina tišine.
– Sveta dolina, tamo se govori i aramejski, biblijski jezik – umeće odmah vikar – a ja na to da na severu libanske zemlje ima ljudi koji znaju govor ptica. Zvuk prave dlanom i prstima, kao što se prsti svirača razležu u rasgeado. Dublji zvuk putuje duže.
Abu Ali kaže: sve se ptičjim jezikom da reći, i dnevno, šturo, i osetilno, pesnici vele: učinje i ušinje.
– Vera daje srž priči – kazao je vikar, a onda sve, jer primiče se kraj našeg puta, spojio u jednu sliku – kosmogoniju istarskog kasnog leta i pohvalu bićima: zvežđe i sunce, rutu i bisku, guštera sladokusca, jelenka nalik vitezu, i skarabeja koji je dobro znamenje, uz njih i šišmiša, otmenog, s krilima nalik odori.
Ljuljalo se istarsko mesto, magični Makondo. Na pragu, zelembać je brstio list rukole, sve slušajući: – Taj će ionako sve što od gornjeg sveta, što je čuo, prepričati zmijama. – Kao nemušti jezik, miris rute kazuje i mami kao opijat, ruta je drugo ime za nostalgiju.
Vikar pamti hroniku mesta, imena onih koji su otišli. Hteo sam mu govoriti o onima koje sam video u Trstu, koleno prvo ili drugo, svi vele: – Mi smo Istrijani.
Kažu, ne valja novi posao počinjati u petak, niti saditi seme priči pred kraj puta. Večeras, vikar ne bi o Sandorfu, čije je putovanje široko i veliko, niti o lirici kineskog pesnika imenom Si Čuan.
Klerik je i ipak mora reći, o proviđenju i veri, onda meni, kao što se pred put pravi zavežljaj: – Ti možeš svesti na svoje: vode su plovne, ili nisu.
Ugledao je u bašti paradajz, ubrao čokot trešnjara, tek prošaran crvenim prelivima, i prislonio ga uz jabuke, da stoji do jutra: – Da sazri, svaki plod prisloni uz jabuku.
– Prikloniće se čovjek ženi svojoj, biće dvoje jedno pleme – kazao sam, makar i ne sledilo iz razgovora, neka zna vikar da sam, iako, kako veli on: paganski, čitao biblijske rige.
Vikar ispravlja: – Ne stoji tako. Piše: jedno tijelo.
Iznova mi, kao da je jabuka, pruža mače, i:
– Uzmi malvazije, oteraj mačji, altroke strah.
