SVEŠTENICA
više se ne plašim.
čvrsto vjerujem da će na kraju
po našim ranama popadati ružine latice
Mjesec ćemo zvati na čajanke da pričamo
kako smo jednom glavu sa ramena gubili
i šta bi sve moglo biti da nam je makar na tren
uzvraćeno ludilom i dahtanjem.
više se ne žalim.
sve je odavno zapisano u kamenu,
onda kad je otac izvukao kartu iz špila i zaledio se.
moje dječje oči su sjale u toj ljetnjoj večeri kao mačje
i nisam shvatala šta sve to znači.
samo je laki drhtaj pošao od mojih peta
da me poljubi u čelo.
znalo se već tada da će mi sudba biti trnovita,
a leđa opremljena krstom.
ipak sam se nadala.
duge godine se nadala.
ali nikad po mene nisu došli.
katkad bi neka lisica donijela kratku poruku:
„svršeno je s potragom. nisi pronađena.“
tada bih dugo očajavala pokraj porodičnog bunara
i ljubila žabe što su mi se otimale iz ruku.
sve su imale okus gvozdenih jagoda
i neutjehe.
više se ne batrgam, ne ljutim i opraštam nebu.
žao mi je nikad proživljenog djevojaštva,
pa posljednje dane među laicima ukrašavam
jednom skromnom suzom i šakom svitaca
koji formiraju nimbus oko moje glave.
sve je u redu.
spremna sam da postanem sveštenica.
Iz knjige „Isus među dojkama“, LOM, 2020.
