BOSNIA, ULTIMA THULAE
Naš bog ima tri lica, i mada je jako
ezoteričan, svake noći on svojim dremljivim
okom pogleda na vrletne bosanske planine,
na gradove što leže u doljama,
osmotri ljude koji spiju, pijance, kolportere
koji se bude, vernike koji ga zazivlju,
pomazi decu u kolevkama i vrati se na nebesa
na kojima boravi, zaobilazi crkve,
sinagoge i džamije, gnuša se rata,
političara, veruje u altruizam,
stidi se mesta na kojima je tekla krv.
Naš bog ima jedno lice, razlika je samo
u dubini gledanja, sve bi dao da se u nama
smiri ubojita prošlost od koje niko koristi nema,
on je najsličniji Dizdarovoj sintagmi
sunčani hristos, licima sa bogumilskih stećaka,
i prosjaku što je onomad prosio kod večne vatre.
DVA TONA SAKSOM / EROS I THANATOS
Sedimo u klubu,
pijemo domaću ljutu,
slušamo dobar džez,
citiramo Kikine pesme,
na tren se rastužim
sećajući se dragih lica,
koje je preoteo kraj ljubavi
i početak smrti,
sve bi to sad moglo
stati između palca i kažiprsta,
kao kad meriš potočare
u doba prvotnog tajnog pecanja,
pa one što ne odgovaraju
vratiš u iskon vode,
tako ja sva ta draga lica
vraćam u oživotvoreno sećanje,
noćas,
smeštajući ih između dva tona saksom,
prkoseći zaboravu,
čuvajući ih u ćilibarima uspomena
trajnim kao dukati narodnih nošnji.
PISMO REBEKI VEST
Pisah ti sa bosanskih strana,
gde golubije gugutanje
i dalje nalikuje anđeoskom,
a mesec nestašni galiot
i dalje vrvi nemirima u našoj krvi.
Konačno se razdanilo
i više ne traje duga noć Valhale,
i dalje se pevaju sevdalinke,
a ljudi nesvesni grubosti
sede na terasama,
uživajući u toplim zazivima melanholije.
Panta rhei,
ništa se ne menja,
sem što sve manje tuku
potkivači srebrnina
i trule napuštene kuće
bez odaziva,
a varvari danas stanuju u gradovima.
DAROVANI ŽIVOT
U prošlosti odviše pevasmo elegije,
u našim ezanima i molebanima
nalazismo utehe i oproste,
zamišljasmo da je život teatar,
čekasmo razrešenje
u vidu antičkog Deusa ex Machine ,
nalikujući junacima iz gotskih romana,
i ne besmo svesni iskonske radosti
sa kojom se rađasmo, sa kojom mresmo,
već zatvarasmo oči pred ogledalima,
bežeći od sebe kao šumski vuci,
zaboravljajući važnost darovanog života,
olako ga prepuštajući sudbini.
DE PROFUNDIS
Za rata, othranismo melanholiju,
prezrevši sopstva, međusobno,
crnu žuč u nama nalik sipinom mleku,
pacovu što i sad baulja kroz lavirinte
rebraste harmonike pluća gde duša
je sve manje pastiš davnih radosti,
nad nama dok beše Pilatova sen,
a Bog ćutaše kao da beše sapet,
ili je tako moralo biti po nekoj neobzanjenoj
logici, Nisam više ono što jesam,
govorio je u meni dečak što je naprečac
postao čovek kad videh
prvo mrtvo telo i naježih se kao u onomadnoj
poseti Aušvicu, krv je lila po pločniku,
sećam se, mladić je tupo zurio u prazno nebo,
bilo je podne, sunce je bilo u zenitu,
a iznenadna tišina dopiraše sa onog sveta,
dok sam odagnavao propovednika iz sebe,
dok je starica ljuštila pomorandžu
na obližnjem balkonu kao da se ništa nije desilo,
dok su mrtvaca prekrivali plahtom,
i proletnji lahor prolazio kroz kosu
jasikovog lišća, spoznadoh da je svet
uronjen u duboku tugu, i da potonje neće
dosegnuti ono prethodivše uprkos pokajanju
zbog kojeg obitavamo i zbog kojeg Jesmo.
