“Ovako, blagoš, ti reci Mejremi, kaže Avdo, dok meće ćahije u kesu, ovako joj reci. Selam ti je Avdo i ovo ti je poručio: ako ne pojedeš ove tri ćahije pred ovim detetom, nemo’ više naoči da mi se pomoliš. Čul me. Tako ti njoj reci”.
Kad sednemo pod bor i kad se isplače (ona plače bez glasa i, dok plače, okrene glavu na desnu stranu, gleda u Svojbor i ćuberak šume na njegovom vrhu), ja izvadim ćahije iz kese, spustim ih u njeno krilo i kažem joj ono što mi je Avdo kazao.
Majka se blago nasmije. “A kako je Avdo?”, pita. “Šta čini?” Kažem da je dobro, da je nabavio novog šatka, da je tog šatka vodio na virove ispod čifutske ćuprije, da se bio prehladio i da mu se grba bila malo zapalila. Sad je dobro, Hako mu je na mešeku a on na furuni.
I kažem joj, jedi, mama, te ćahije, Avdo će se naljutiti.
Ona podiže ćahiju, polovi je. Jednu polovinu vraća u krilo, a drugu, kao da je bište, razgrće i čupka prstima.
Ćahija se ohladila i lako se troši.
Bijele trohe, slično pahuljama, hvataju se po maminom modrom, prtenom mantilu i tek ih se nekoliko spustilo u krilo.
