MOST NA DRINI ĆUPRIJA
Moraću da počnem nepretenciozno da pišem pesmu
O mostu – Na drini ćuprija.
Roman je most i to nema veze sa ćuprijom
Malo više ima veze sa školskom lektirom
Kasnije
I sa teorijom invalidnosti.
Čitati ponovo roman posle 30 godina
Oprenjemljen literaturom
Narativnim protezama
Dejvidom Mičelom i Šeronom Šnajderom
Odlomak iz knjige je objavljen u časopisu Rizom
U prevodu sa engleskog Marka Bogunovića.
A mogu se pozvati i na francuskinju Ninon Dubourg
Istroričarku koja je pisala
O položaju osoba sa invaliditetom
U evropskom srednjem veku,
Kada osobe sa invaliditom
Zapravo nisu postojale.
Mogle su da prevoze putnike preko Drine
Kao mrzovoljni skeledžija Jamak
Koji nije imao samo jedno oko, jedno jedno uho i samo jednu nogu
(druga mu je bila drvena).
Jamak nije postojao kao Osoba sa invaliditetom
Iako u mračnom srednjem veku
I pre nego što je Mehmed Paša Sokolović
Počeo da gradi Ćupriju na Drini
Nije bio politički korektno označen
Ali je imao posao!
O bolnicama i specijalnim zavodima nije bilo ni govora.
Svako onaj koji je je drugačiji
Mogao je da bude i luda i prosjak koji se mota oko gradilišta u kasabi,
Ali je bio slobodan.
Tek negde, kada Andrićev roman ide ka kraju,
Calerova žena Debora
Rodila je muško dete
Nerazvijeno i sakato.
Već mu je deseta godina
Ne može da razgovetno govori
Ni da stane na noge.
Pored svih svojih muka i briga u hotelu,
Lotika vodi brigu o njemu,
Hrani ga, oblači, uspavljuje
A dete se grčevito drži za svoju tetku.
Lotika svaki dan gleda nakazu pred sobom
(Andrić je bio politički sve nekorektniji i nekorektniji kako se roman bližio kraju ).
Mudri ženski lik koji vodi hotel
Žali što nema para da dete pošalje
U neki zavod u Beču
I što se ne dešavaju čuda
Da dete božjom voljom ozdavi.
U mračnom srednjem veku,
U zaostaloj osmanskoj imperiji
Skeledžija Jamak
Bez jednog oka, bez jednog uha, bez jedne noge
Ima zaposlenje u zajednici
a u obećavajućem modernom vremenu
dete koje nema čak ni ime
šalju u zavod i mole Boga da ozdravi.
Most na drini ćuprija
Nema veze sa ćuprijom
Ima malo više veze sa školskom lektirom
I sa metaforom pomoću koje
Otkrivamo pardokse
Protok vremena ne znači nužno napredak čovečanstva!
Ćuprija je dovoljno široka
Da bi je svako mogao preći
U njenu pristupačnost sam se uverio
Kada sam sa Malinom posetio Višegrad
U junu 2026.
I stupio na građevinu
Video sam rampu za kolica
Most na drini čuprija je pristupačan za tumačenje invalidnosti.
Ipak,
Pored sve svoje širine
Ćuprija je Ćorkana isterala na svoju ogradu
Koja je imala samo nekoliko pedalja.
Kasaba je upirala prstom u njega,
A deca su ga u čudu gledala
Tog hladnog, višegradskog jutra.
Ćorkan, osoba sa invaliditetom,
modernim jezikom postao je Super heroj
I subjekt inspirativne pornografije.
Ostali su vikali –
Rum za Ćorkana! Rum za Ćorkana!
Ćorkan je izbegavao Lotikin hotel
I radije je provodio noći
U Zarijevoj mehani
Na opštinskom pijacu
Gde se nesmetano škripi zubima
Preti i psuje.
Koji vek kasnije
U kraljevini Jugoslaviji
Invalidi su plaćali po dva dinara za stolicu
Da bi u kafani proveli noć.
O položaju osoba sa invalida u jugoslovenskom društvu 1918-1941 Ljubomir Petrović
U Tokovima istorije.
Ćuprija na Drini je kao i svaki most
Koji premošćuje reke
Samo što je o njemu napisan roman.
Ćorkan, skeledžija Jamak
Ili dete o kojem Lotika brine
Vekovima prelaze most.
Da li njegovom širinom,
Ili po zaleđenoj ogradi,
Ponekad je svejedno.
U ulozi deteta,
Na stollici u kafani
Ili prevozeći skelu.
Roman je most i to nema veze sa ćuprijom
Kao metaforom izmeštenoj iz iz književnosti i iz života,
U onemogućavanju, u različitim naznačenim pozocijama
U narativnim protezama
Da bi se nešto drugo reklo
Skriveno od invaliditeta, skriveno od sveta
Na širom mostu...
ČEKAJUĆI OSMICU ZA BEZU
Bila je zima, sa puno snjega,
Čitao sam Travničku hroniku,
Čekajući osmicu za Bezu
Spremajući ispit.
Beza je bila kafić kod kupališta Štrand
Gde su za vreme racije dovodili novosađane.
Stajalište osmice
Moglo je biti prebačeno,
U Podlugove, kroz Podlugove...
Moje telo je tražilo nežnost
Na trećoj godini fakulteta.
Tada se još nisam zvao
Politički korektno
Osoba sa invaliditetom.
Moje noga je bila sve što osećam
Noga, ruka, trup i glava.
Tih meseci sam dobro drkao
I mogao sam se ubaciti u bilo koji šlager
U stanicu, u sneg...
Ali nikada sa njom nisam otišao u Bezu.
Lirski subjekt,
Ne, to nije bila poezija
Ni Helderlin, ni Novalis, ni Traklu
Nego bilo koja gajba
Ispred piljarnice na Limanu.
U koncept mog subjekta je moglo stati sve
Devojka, onako,
Moža i korisnica kolica
Breza je bila Breza
Beza je bila Beza.
Grad nije bio podeljen preprekama
U socijalnoj komunikaciji.
U obećavajućim radio aparatima
U plavim autobusima
U brojevima gradske linije
Osmice ili bilo koje druge.
Sve što se razvij u dirskurs
Uništava liriku
U banalnosti limanske gajbe
Ispred pijale
Diskurs se pretvara u plastičan narativ
Da bi na kraju završio
Sa desne strane autoputa
Koji poput dvočasovnog podkasta
Proizvodi nategnuti razgovor.
Nema više snega
U efektu staklne bašte
Pretvoni
U Podlugove, kroz Podlugove...
Telo više na traži nežnost
Balzamovano je etno selu
Na internetu
Bezi u Brezi.
P.S. posle 20 godina ponovo čitam Travničku hroniku., podcast se pretvara u caffe pored Štranda.
