SMS ŠALA Jovan je bio u Pragu, Na maturskoj erskurziji, Aprila 1997. Slikao se kraj kuće Franca Kafke, U zlatnoj ulici, Ispred broja 22. Drugovi su ga u autobusu dok su se vraćali kući Iz nekog razloga Jovan su skratili u Jan. Od tada je imao novi nadimak. Nikolina je putovala u Čehoslovačku Ne seća se koje godine je to bilo, Kada je sa roditeljima išla na rehabilititaciju Po doktoru Vaclavu Vojti. Tamo je dobila nadimak Marketa Jer su sve devojčice u Čehoslovačkoj Markete. Jan i Marketa Upoznali su se u maloj prostoriji Udruženja za dečiju i cerebrabralnu paralizu U koju su svakog ponedeljka i četvrtka dolazili na druženja. Nikada nisu sedeli zajedno, Jan nije imao hrabrosti da joj priđe, Iako je pre toga viđao na fakultetu. Marketa je studirala pedagogiju I slično hodala kao Jan. U prostoriji tri sa pet, Sedeli su invalidi. Svako je svoju muku mučio. Bilo je starijih i mlađih članova. Neko je koristio štake, Neko je sedeo u kolicima. Neko je pio pivo, Neko je pio sok. Neko je igrao igrice na starom PC računaru Neko sa radio aparata slušao narodnjake. Internet još nije bio u masovnoj upotrebi Retko ko je imao mobilni telefon U maloj siromašnoj državi Koja je bila zahvaćena ratom. Na drugoj godini studija književnosti Jan je čitao Tomasa Mana, Bertolda Brehta, Gorfrida Bena… Otac mu je bio opozicioni mirovni aktivista. Jan je živeo sa posledicama cerebralne paralize U maloj, siromašnoj državi. U javnom prevozu su mu ustupali sedišta Svi su u gradu prepoznavali njegov hod. Maštao je o Pragu, maštao je o Kunderi O plišanoj revoluciji o kojoj mu je otac pričao. Dok je šetao ulicama grada Mislio je o ratu u južnoj pokrajni: - Režim mora pasti, do katarze mora doći! Jer su tako govorili su drugovi njegovog oca Opozicioni mirovni aktivisti Jan je upijao razgovore starijih. Tela su se raspadala pred njegovim očima Kao u pesmama nemačkih ekspresionista. U proleće 1999, Zavijale su sirene Padali su tomahavci, Deca su se igrala pored kratera od bombi na obodima grada. Bombardovanje je stalo, Jan je nastavio da odlazi među invalide, Nakon predavanja na fakultetu Na kojima je sa kolegama pričao o ispitima i o književnosti. Kada bi odlazio u udruženje, Slušao je kuknjavu. Invalidi su ogovarali jedni druge. Ko je dobio invalidsku penziju, a ko nije. Cerebralci su ogovarali, Slepe, gluve, paraplegičare Invalidi su se delili po dijagnozama Niko nije pričao o pristupačnosti građevinskih objekata, pravu na izbor, personalnoj asistenciji… Uzalud je pokušavao članovima udruženja da objasni Kada padne režim da će biti bolje. U leto dvehiljadite Učio je za ispite Dok su na ulicama prebijali opozicione otporaše Koji su na po zidovima zgrada crtali pesnice. Pošto bi mu dosadilo da sedi sa članovima udruženja Koji ništa nisu razumeli Odlazio bi pored reke, ispred fakulteta Preko puta Petrovaradinske tvđave, Gde se održavao mali alternativi muzički festival, nulti Exit. Izlaz iz užasa, izlaz iz rata i diktature. Izlaz do Havela, Kundere, Praga. Na festivalu su nastupali samo domaći bendovi Jer je zemlja bila pod sankcijama u izolaciji. Baš u to vreme Jan je čitao Kunderinu Šalu U nadi da će se približiti Marketi Koja je želela nekog drugog. I znao je dobro da je Ludvig kod Kundera nagrabusio U komunizmu u XX veku Zbog ironične dopisnice na kojoj je pisalo: „Optimizam je opijum za narod. Zdrav duh zaudara na glupost. Živio Trocki!“ A koju je poslao devojci na radnu akciju. Marketu Jan nije osvojio ni u udruženju, Ni na fakultetu, Sreli su se jedno veče na nultom Exitu pored reke Dok su sa druge strane nasipa Intelektualci na bini govorili o rušenju režima i diktature Počeli su da flertuju. Pričao joj je o Kunderi kog je čitao, Vaclavu Havelu i plišanoj revoluciji. Ona njemu o doktoru Vojti. Jan o politici, A Marketa o momcima koje je gledala. Jan je pričao kako treba pokrenuti članove udruženja Da ne piju pivo i da ne ogovaraju invalide drugih dijagnoza Jer to nije bitno Kada padne režim svima će biti bolje. Marketa je slušala Jana Ali je tražila Miku di-đeja Koji je sa njom studirao pedagogiju I nije imao cerebralnu paralizu. Avgusta 2000-te Na obali reke Preko puta Petrovaradinske tvđave treštala je muzika, dok su okolo hapsili, dok su okolo tukli danima su se viđali Ništa se dogodilo nije. Zakoračili su dobrano u septembar, Izbori su se približavali, Svi su se nadali Da će pasti režim, da će biti bolje. Veče pred Marketin odlazak u banju Jan i Marketa Rejvovali su uz tehno muziku I svojim neobičnim pokretima Oslobađali sopstvenu invalidnost. I svi su navijali za njih, ali je Marketa gledala u Miku Di-djeja koji je sedeo za pultom i semplovao rejv. Jan je razočaran, svojim hodom odšetao u šumu pored reke A Marketa sutradan sa majkom u banju. Ostao je sam u gradu I nije prestao da se nada Pred 5. Oktobar 2000-te Marširao je u koloni Na kraju je gorela skupština Marketa se vrlo brzo vratila sa majkom iz banje. Posle 5. oktobra 2000-te Došlo je novo vreme Invalidi nisu više bili invalidi Cerebralci nisu više bili cerebralci Udruženja više nisu bila udruženja, nego nevladine organizacije. Svi su pričali: - Sad je pao režim, sve će biti bolje! Došlo je novo vreme Vreme političke korektnosti. Invalidi su postali osobe sa invaliditetom! Jan je Marketu viđao češće Ali mu je bila sve dalja i dalja Dva meseca nakon 5. Oktobra Postala je kordinatorka projekata udruženja studenata sa invaliditetom Vojtu više nije pominjala Jer je rehabilitacija medicinski model invalidnosti I nije u skladu sa novim Socijalnim modelom invalidnosti. Marketa je po ceo dan sedela u prizemlju fakulteta Kucala u kompjuter Razgovarala telefonom Slala SMS poruke Pisala je projekte za poboljšanje položaja osoba sa invalikditetom U novom post-petooktobarskom vremenu. Svi su nabavljali kompjutere, kačili se na internet počinjali da koriste mobilne telefone na kojima su pisali politički korekne SMS poruke i da stalno putuju na NGO seminare. Jan je izbegavao novu tehnologiju. Nastavio je da šeta gradom I svi su i dalje prepoznavali njegov hod Nije bilo rata Krateri od bombi su bili zakopani zemljom Režim je pao Svima je bilo bolje. Niko nije pominjao Tomasa Mana, Bertolda Brehta, Gorfrida Bena. Marketa je putovala na seminare Jan je ostajao u gradu. Ponekad bi ga pozvala na neku radionicu U udruženje studenata sa invaliditetom Na kojima bi se učesnici sedeći na stolicama ispred Flip charta Delili u grupe U kruške, šljive i jabuke I plavim i crvenim markerom na hameru Ispisivali ideje o toleranciji I prihvatanju različitosti. O Pristupačnosti arhitektonskih objekata osobama sa invaliditetom, Personalnoj asistenciji, pravu na izbor… Isuviše optimizma za Jana U državi koja nije prošla kroz katarzu Invalidi se više nisu delili Po dijagnozama Na cerebralce, slepe, gluve, paraplegičare Niti su kukali ko je dobio invalidsku penziju, a ko nije Nego su kao osobe sa invaliditetom bili ohrabreni sredstvima stranih donatora Sedeći u nevladinim organizacijama i pišući projekte. Na koncu je i Jan morao da nabavi mobilni telefon. Nadao se da će ga Marketa uključiti u neki projekat u udruženju I da će joj se približiti. Početkom leta 2001. Egzit se premestio na Petovarandinskoj tvrđavi. Postao je ozbiljan festival Na koji su dolazili svetski bendovi Zemlja više nije bila u izolaciji. Ulaz se naplaćivao. Marketa je pozvala Jana da u udruženju volontira, Ali se intezivno viđala sa Mikom Di djejem Koji je trebao da nabavi članovima udruženje besplatne karte za Egzit. Pričala je čak i o formiranju tima projektnog tima za saradnju sa nekim holanđanima u kojeg je htela da uključi Jana i o šestomesečnom odlasku u Amsterdam. Nekoliko dana sedeo je u maloj kancelariji udruženja U prizemlju fakulteta Gledajući studente i studentkinje Na štakama, u kolicima, sa slušnim aparatima. Nije bilo svađa, nije bilo tenzija, nije bilo sukoba. Na zidu uduženja visio je plakat o toleranciji I oglas za školu gestovnog govora. Početkom juna 2001. Marketa je dobila poziv da ide na neki seminar o toleranciji I izgradnji demokratskog društa Na kojem je trebala da predstavlja udruženje i osobe sa invaliditetom. Jan je bio slomljen kad je čuo da će sa njom ići i Di džej Mika Kao personalni asistent. Dan pred odlazak na seminar Novi član Petar Ušao je u kolicima u udruženje Želeo je da upiše pravo. Marketa je njegovu majku Stariju gospođu dok je stajala pored plakata o toleranciji Prekinula u pola rečenice: - Nije adekvatna reč invalid, mi u udruženju koristimo termin osoba sa invaliditetom! Toplog junskog popodneva, Jan se znojio u udruženju Režim je pao, bilo je još gore. Nije bilo Havela, nije bilo Kundere, Nije bilo Mana, nije bilo Brehta Nije bilo Gorfida Bena, Nije došlo do kartaze. Holandija je bila na dugom štapu. Tokom seminara Marketa i Jan su bili u kontaktu Povremeno razmenjujući SMS poruke Kordinarki je bilo važno Da je u udruženju sve pod kontrolom. U dopisivanju, u dosadnom popodnevu Neobavezno je upitao Marketu: - Šta radite, kako provodite vreme na seminaru? Brzo je usledio odgovo u dužoj poruci: - Ljudi su divni, toliko pozitivne energije davno nisam videla, juče smo imali psihološku radionicu, pa radionicu psihodrame, danas smo pričali o toleranciji, rešavanju problema lokalne zajednice i apliciranju za sredstva. Uvek se trudim da provučem priču o pristupačnosti i problemima osoba sa invaliditetom. Sad idemo na bazen, a posle večere Mika pušta muziku. Nije mu trebalo puno da se seti Praga, da se seti Kundere, da se seti Šale: - Šta da ti kažem, čitao sam kod Kundere Parafraziraću ga u demokratiji u 21 veku: Tolerancija može da bude izraz vrhunska netolerancije Tolerancija zaudara na sukob Pazite da se međusobno ne podavite u bazenu Živeo Mika di-djej! Marketa je odgovorila kratkim Sms-on: - Lepo si to sročio! Nekoliko dana Marketa nije odgovarala na Janove poruke Na prvu poruku, drugu, treću, četvtu… Povratni SMS nije zasvetleo na telefonu. Kada se Marketa vratila sa seminara Janovo volontiranje je isteklo Prestala je da ga zove Nije ga obavestila Ni kada su delili Besplatne karte za Exit. Niti ga je iko zvao na sastanak projektnog tima za saradnju sa holanđanima. Od drugih članova u udruženja studenata sa invaliditetom je čuo da je Marketa na sastanku rekla - Nemoj Jana, piše čudne SMS-ove. Nastavio je da šeta gradom Svi su prepoznavali njegov hod, ustupali su mu mesta u autobusu. Ponekad bi otišao do udruženja za dečiju i cerebralnu paralizu Da sluša narodnjake I milozvučnu kuknjavu invalida Koji nisu postali osobe sa invaliditetom O cerebralcima, paraplegičarima, gluvima I o njihovim penzijama. Kafku, Kunderu, Tomasa Mana, Gorfida Bena Zadržao je za sebe Nikada više nije govorio Biće svima bolje.
