Neko vreme Zdravko nije dolazio kod Milančeta u bolnicu. Ispitni rok se završio, pa je otišao kod roditelja na selo. Ipak, nije dugo ostao kod svojih. Strepeo je od vojne policije. U gradu se osećao sigurnije, jer je grad bio veći. Nije bilo komšija koje su mogle da ga prijave. Posle nekoliko dana, vratio se u studentski dom. Pošto se završio ispitni rok, studenti su otišli kućama. Dom je bio polu-prazan, što je Zdravku u neku ruku odgovaralo. Delio je sobu sa cimerom Čedom, koji je živeo u jednom malom gradiću u planini. Čeda je studirao geografiju. Bili su u korektnim odnosima, mada nisu imali puno zajedničkih tema za razgovor, niti su vreme provodili zajedno.
Tih dana, uglavnom je bežao iz studentske sobe i tumarao po gradu. Ljudi su bili srećni i nasmejani. Kao da se ništa oko njih ne dešava. Kupovali su robu u buticima. Radnje su bile pune robe, deca su trčkala po pločnicima. Odlazio je u centar ne bi li utukao vreme. Sretao se sa drugovima koje poznaje. Najčešće se družio sa Giletom sa kojim je voleo da popije pivo i da odigra pikado. Ponekad su pušili marihuanu. Zdravko se više i više povlačio u sebe. Smucao se po ulicama, sedeo u Bistrou do kasno u noć. Bojao se da ga ne pokupe i odvedu na front. Imao je utisak da mu stalno neko diše u vrat. Svaki dan su hvatali njegove vršnjake za „vojnu vežbu“. Policija je upadala u domove, tražila studente po sobama i odvodila vojne obveznike na ratište.
Sve više i više se bojao. Nigde se nije osećao sigurnim. Uvek kada bi otišao na ručak u menzu, čuo bi da su nekog pokupili. Dok bi bazao gradom, razmišljao je o svom bratu kako se bori sa popinim prasetom. Bio mu je to jedini brat. Obojica su bili jedinci. Njegova majka je bila rođena sestra Milančetovog oca. Nije znao šta se dešava, jer neko vreme nije odlazio u bolnicu. Krv nije voda. Oboje su bili mršavi i imali sličnu konstituciju. Od malena je Milanče nasleđivao stvari od svog brata od tetke. Kada bi Zdravko prerastao odeću, mlađi brat bi nastavljao je da nosi njegove majice, džempere, pantalone… Teško mu je padalo sve to što se dešava. Strepeo je zbog Milančeta koji je ležao u bolnici zbog opasne zelene travke koju je stavio u usta. Sa druge strane, pretila mu je realna opasnost da bi mogao biti mobilisan i poslat u rat. Svakom prosjaku kada bi ga sreo na ulici, davao bi po koji dinar, iako to pre toga nikad tako nešto nije radio. Bilo je to potpuno novo za njega. Nije verovao da davanje para prosjacima može pomoći Milančetu u borbi sa popinim prasetom, niti je gajio nadu da ga takvi gestovi mogu spasiti od odlaska u rat. Ipak, radio je to jer je mislio da u takvoj situaciji u kakvoj se našao to treba da radi.
Što ja duže Milanče ležao u bolnici, boreći se sa opasnom zelenom travkom, Zdravkovo sujeverje se povećavalo. Kada bi gađao metu pri igranju pikada u bistrou nesvesno bi počinjao da vrača. Ako bi bacao strelicu, što je bio bliži centru, verovao je da je veća verovatnoća da pronađu popino prase koje je haralo Milančetovim telom i da Milanče ozdravi. Radovao bi se kada bi meta zasvetlela, Kada bi se jako trudio da pogodi centar, redovno bi promašivao. U slučaju da je nasumice bacao strelicu, bolje bi pogodio metu. Milanče je bio ne prvom, jer je podsvesno odbijao da razmišlja o sebi i mogućnosti da ga pošalju u rat. A onda bi igrao pikado sa drugačijim predumišljajem. Ako bih promašio, to je značilo da će ga pokupiti i poslati na front. U Slučaju da pogodi izbeći će mobilizaciju. Nekada bi vračanje izokretao. Promašaj bi bio povoljniji i za Milančeta i njegovu borbu sa popinim prasetom i za njega koji je bežao od vojske. Vračanje je zadržavao za sebe. Giletu o tome nije govorio.
Znajući da bi on mogao biti sledeći, izbegavao je da gleda televiziju. Kada bi video da u nekom kafiću u gradu prikazuju vesti i slike sa fronta, odlazio bi dalje. Sklanjao je od sebe rat, nije želeo da bude svestan nasilja. Trudio se da izbegava televizore po gradu. Ipak, na ulazu u studentski dom, zastajao bi kod portira koji je sedeo u zastakljenom prostoru i buljio u mali ekran. U uglu je stajao minijaturna sprava, crno-beli prijemnik sa malim ekranom. Portir je stalno gledao vesti i izveštaje sa prvih borbenih linija, pomerajući teleskopsku antenu levo-desno. Bio je to stariji čovek koji je počinjao da sedi u kasnim četrdesetim godinama Na pedesetak kilometara od studenskog doma u kojem je bio zaposlen vodile su se borbe, a njemu je sporo proticalo vreme na poslu. Rat je bio tako blizu a tako daleko. Zdravko bi s vremena na vreme ulazio u zastakljeni prostor i sa portirom buljio u minijaturni ekran. Video je tenkove kako pomeraju gusenice, minobacače dok ispaljuju granate. Srušene kuće i rupe od metkova na zidovima. Znao je da je se sve to dešava blizu i da se borbe vode na pedesetak kilometara od studentskog doma u kojem je trenutno živeo.
Pošto bi se nakon bazanja po gradu vraćao u sobu, molio bi Boga da cimer nije unutra. Prijala mu je samoća. Ležao je na krevetu sa rukama na potiljku i sam sebi postavljao filozofska pitanja. Razmišljao je o Milančetu. Nije mu bilo jasno kako jedna obična travka može da razara organizam, a da je cela bolnica nemoćna. Doktori ne znaju kako da izađu na kraj s jednim običnim Popinim prasetom. Sa ovom biljčicom igrao se kao mali, dok je sa drugovima sedeo na zelenoj poljani iza drveta. Sećao se da je jedan njegov drug stavio travku u usta, ali je uspeo da je izbaci napolje. Njegov mlađi brat od tetke nije uspeo da je izvadi iz usta i sada leži u bolnici.
Kada je toga dana ušao u studentsku sobu, osetio je strah, nesigurnost. Brinuo je za Milančeta. Nekoliko dana nije kontaktirao ujaka. Bio je bez ikakvih informacija. Osećao se neugodno i nije više mogao da leži na krevetu u studentskoj sobi. Želeo je da ode do bolnice i da vidi svog mlađeg brata, iako je znao da je vreme poseta prošlo. Premišljao se. Mislio je da Milanče još uvek leži na plućnom odeljenju i da je ujna uz njega. Bojao se da ne napravi neku pometnju i da ga ne uznemiri. Ipak na koncu je odlučio je da napusti sobu u studentskom domu, ode na stanicu, stane ispod žute nastrešnice i sačeka autobus koji je vozio do bolnice u kojoj je Milanče ležao.
Stigao je do bolničkog kompleksa. Bilo je oko deset. Stajao je na ulazu prijemnog odeljenja. Molio je da ga puste unutra, iako je vreme poseta prošlo. Bolnica je ulazila u večernji mir. Pomenuo je da mu je brat od ujaka stavio popino prase u usta i da leži na plućnom odeljenju. Posle par simpatičnih opaski, šarmirao je dežurnu sestru Anju koja ga je pustila da uđe u bolnicu. Posle nekoliko minuta natezanja, uspeo je da uđe u bolnički hodnik. Prolazio je pored dečijih crteža na zidovima čekaonica. Paja patak i Miki Maus su se smešili sa zida. Popeo se do plućnog odeljena. Kada je zavirio u sobu, zatekao je prazan krevet! U bolnici se zna što to znači. Nekoliko minuta je stajao u mestu, u jednoj tački. Nije mogao da mrdne. Sreo je dežurnu na hodniku i odahnuo. Ona mu je rekla da je Milanče operisan i da će ga ona sprovesti do intenzivne nege. U momentu mu je laknuo. Zaputio se sa sestrom sa plućnog odeljenja kroz bolničke hodnike.
Milanče je ležao sam. Nije imao nikog bliskog pored sebe. Nedostajala mu je majka da mu peva pesme i stavlja limun na usne. Popino prase je napravilo distancu između njega i njegovih bližnjih. Ležao je na krevetu, ograđen. Dren mu nije dao da se okrene na stranu. Kroz infuziju su ubrizgavali antibiotike u njegove vene. Jeo je bolnički griz. Mlada bolničarka ga je hranila jer nije mogao sam da drži kašiku. Ruke su mu bile zauzete braunilama, kroz koje je primao infuziju. Bilo je to za njega najteže veče od kada su ga operisali i doneli na intenzivnu negu. U očaju je jecao. Bolničarke su ga utišavale. Pre toga su mu dale sve sedative. Nisu znale kako da mu pomognu. I baš kad mu je bilo najteže, pojavio se njegov stariji brat od tetke na vratima šok sobe. Obučen u sterilno-zeleno odelo. Nije mogao da poveruje svojim očima. Rasplakao se kao nikada do tada kada je video brata od tetke. Zdravko je seo na stolicu pored kreveta. Dežurne bolničarke su ga pustile da ostane koliko hoće. Bio je uz Milančeta do duboko u noć.
