ĐORĐE KRAJIŠNIK
Tvoja nova pjesnička knjiga „Varljiva istorija doma“u svom središtu ima pitanje doma, kao kategorije za kojom se traga, ka kojoj se ide i od koje se odlazi, kako je nastajala ova knjiga, te da li je ta njena centralna nit bila unaprijed koncepcijski planirana ili se jednostavno slučilo tako?
SRĐAN GAGIĆ
Pitanje doma bilo je jedno od dominantnih i u prethodnim knjigama, a verujem da ni ovom knjigom nisam iscrpio tu temu. Rukopis je nastajao tokom osam godina, u nekoliko etapa i dok je inicijalna ideja bila da napišem knjigu koja će u celini biti posvećena mojim slikama i promišljanjima na temu predratne, ratne i posleratne Bosne, vrlo brzo se iskristalisalo da zapravo želim da pišem o fenomenima zavičaja i doma i onome što nas unutar tih pojmova određuje i definiše, o osećanjima bezdomnosti i fizičkog i emocionalnog gubitka doma.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Kako uopšte gledaš na pitanje doma i zašto ti je ono bilo važno unutar procesa kreiranja ove knjige?
SRĐAN GAGIĆ
Dom nije sveden na fizički, već je reč o simboličkom prostoru koji integriše sva iskustva, sećanja, osećanja pripadnosti/nepripadanja, jezik, kulturu, porodični identitet, pa i zavičajnost. Dom je jedan od ključnih pojmova, ali kada počnete da preispitujete svoje doživljaje i asocijacije, vidite da su obim i sadržaj pojma vrlo dinamični, da se redefinišu. Dok se, kao jedna od elementarnih čovekovih potreba, javlja potreba za domom i ukorenjivanjem, istovremeno nas potreba za promenom i kretanjem čini vitalnim. Taj konflikt je naročito, verujem, aktualizovan kod generacija koje se usled geopolitičkih promena i teritorijalnih napetosti koje su rezultirale ratovima i obeležile naše iskustvo istorije, osećaju bezdomno, raskorenjeno i koje pokušavaju da uspostave neki bazični identitet pripadanja. I ne zaboravimo u kakvim opskurnim društvima to moraju da rade. Lirski subjekat Varljive istorije doma je u tom smislu predstavnik tih generacija.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Doima se da je cijela ova knjiga zapravo i jedna vrsta putovanja, čini se da većina pjesama nastaje u nekom pokretu?
SRĐAN GAGIĆ
Putovanje je okvir koji daje strukturu zbirci i tematski povezuje pesme, prateći kretanje lirskog subjekta koje se odvija na više nivoa. Ono je fizičko utoliko što se kreće kroz prostore različitog kvaliteta i karakteristika – kroz intimne, zatvorene prostore sobe i stana, kroz prirodu i seoske pejzaže, kroz predgrađa malih i velikih gradova, poznatih i nepoznatih toponima i kroz stalno ukidanje strogih granica među tim prostorima. To kretanje je i vremensko, i teče na više planova – kreće se kroz prošlost i budućnost, savremenost i svevremenost, a sva se ta putovanja sabiraju u jedan osećaj unutrašnjeg kretanja koje nikad nije odvojeno, niti odvojivo, od onih društvenih i istorijskih. Kretanje, procesualnost i promena su derivati borbe, a borba je ono što čovekovom postojanju može podariti smisao. Otkad znam za sebe živimo u trenutku u kojem je potrebno boriti se za stvari koje bi unutar jednog sistema trebalo da su izvesne i podrazumevajuće i mislim da je to jedini način na koji mi umemo da percipiramo svet – osećanje uskraćenosti i traženje načina da se nešto od toga osvoji, da se pokrene i nekud stigne. Kretanje je nužda čak i kad bi prijalo da se, povemeno, zaustavimo i uživamo neke konkretne plodove.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Sa druge strane, kada je u pitanju sam jezik tvoje poezije, primjetnoo je da se ne rukovodiš onim danas tako prisutnim elementima stvarnosnog u samom izrazu, šta ti je važno u tom pogledu, za kakvim rješenjima u jeziku ideš?
SRĐAN GAGIĆ
Važno mi je da pesnički jezik bude baš to – pesnički, da se ne odričem pesničkih figura, da ne proterujem metaforu odande gde joj je mesto u korist puke komunikativnosti ili, što je još češća tendencija, u korist dopadljivosti, ali takođe da ne budem značenjski zatvoren za čitaoca. Poezija je za mene, a ograđujem se jer zaista verujem da postoje različiti pristupi i porivi pri pisanju poezije, procep u jeziku, uzani prolaz ka njegovom sukusu, koji omogućuje čisto intuitivnim slikama i naslagama iskustava da se jezički oblikuju. Ne izbegavam elemente stvarnosne poezije gde je to estetski opravdano i funkcionalno, a odbojna mi je poezija koja eksplicira do banalnosti, igrajući na sentiment, parolaštvo, šok ili efektne poente.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Pripadaš generaciji rođenoj krajem osamdesetih godina prošlog vijeka, kada se jedan svijet nepovratno ruši, a sa druge strane nastaje procijep ispunjen ratovima, potom tranzicijskim i postranzicijskim maglinama. Na koji način se to reflektuje u tvojoj poeziji?
SRĐAN GAGIĆ
Verovatno se ni jedno drugo iskustvo – ni intimno, a ni istorijsko – ne reflektuje u mojoj poeziji toliko gusto i toliko često, koliko činjenica da sam rođen baš tada i baš tu gde jesam i da je ispred nas bilo sve ovo što navodiš, a da se u tom vrednosno nestabilnom prostoru živi i danas. Ništa se kasnije nije dešavalo, a da nije na neki način bilo definisano političkim i društvenim odjecima ratova devedesetih, a u širem smislu i promena ekonomskih, ideoloških i kulturnih modela koji su, kao i većina drugih pojava, u našim društvima dobili neku dodatno deformisanu, lokalnu varijantu koja je poslednjih godina poprimila i vrlo bizarne razmere. Ipak, ne bih do kraja verovao poeziji koja reflektuje samo jedno društveno-istorijsko iskustvo, a da se pritom, polazeći od savremenog i iskustvenog, ne bavi i svevremenom i opštem, dotičući stvari koje su večite i poznate.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Govoreći o ovoj knjizi na promociji si kazao da je ona i jedna vrsta potrebe da se u sjećanjima ispune one praznine nastale upravo iz ranije spomenute pokidanosti vremena, odnosno činjenice da generacije rođene krajem prošlog vijeka neprestano jesu u jednoj vrsti antagonizirajućeg limba, kako to tumačiš i kako vidiš svoju poziciju u tim okvirima?
SRĐAN GAGIĆ
Moja generacija je ona koja se rodila u jednoj državi, detinjstvo provela u ratu, a zatim prinudno uplovila u mutna vremena političkih degeneracija, koja i dalje traju. Pred nama je bio zadatak da se na tim razvalinama sistema i vrednosti, uspostavljamo kao ličnosti, da tražimo ili stvaramo nova uporišta, da dekonstruišemo sve konstrukte koji su nam po raspadu Jugoslavije, jačanjem nacionalizma i slomom socijalističkog sistema ponuđeni kao modeli. To nije bio nimalo lak zadatak, posebno što smo svi verovatno iz devedesetih izašli sa PTSP-om. A time se niko sistemski nije bavio. Trebalo je u celom novonastalom haosu, usred ekonomske nestabilnosti, unutar različitih pritisaka produktivnosti i konzumerizma koje je novo vreme donelo, usput se, tu i tamo, pozabaviti i sobom. Mislim da nije slučajno što su sva ta iskustva odjek našla u poeziji. Poezija na određen način obrađuje, preuređuje i preoblikuje stvarnost u viziju sveta koja je često nadopažajna. Ponekad, takođe, pomaže i autoru i čitaocu da prežive svet, ili da ga bar bolje razumeju kako bi ga preživeli.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Roditelji su takođe veoma važna tema u „Varljivoj istoriji doma“, posebice rekao bih majka, kako tumačiš taj segment ove knjige, koliko smo u određenom smislu stranci sa onima koji su nam najbliži?
SRĐAN GAGIĆ
Ako ćete se baviti bilo kojom vrstom odnosa prema prošlosti, tema roditelja je neizbežna. Oni u velikoj meri definišu našu najraniju svest o tome da je postojalo i neko vreme pre nas. Ja sam, recimo, kao dete, u ratu, imao vrlo nedefinisanu svest o tome zašto se zlo dešava i pomišljao da sam sigurno ja za nešto kriv. Važan je trenutak kada počnete da spoznajete da su pre vas postojale generacije i njihova činjenja i nečinjenja, da postoji određena kauzalnost koja opet povlači i odgovonost, i da u tome leži deo odgovora koji vam je potreban. A prvi s kojima se u tom smislu suočavate su vaši roditelji. Oni su krajnja instanca jednog kontinuiteta kolektivnih, porodičnih i intimnih zbivanja od kojeg počinjemo mi. Ako ćemo se dalje temeljno baviti sobom važno je rekonstruisati likove roditelja i njihov uticaj na naše formiranje. Roditelji su u Varljivoj istoriji doma prvo elementi koji čine sliku primarne porodice u kojoj se usvajaju etički odgovori i pogledi na svet, nosioci transgeneracijskih trauma, ali i trauma koje su indukovane rodnim ulogama. Figura majke u ovoj zbirci je i prostor unutar kojeg sam sebi, kao muškarcu i autoru, dozvolio da se bavim pitanjem izabranih i nametnutih identiteta žene, dok se figura oca, javlja s jedne strane kao arhetipska u večitom paru otac:sin, a na drugom nivou, očevi su predstavnici generacije sačinitelja i uništitelja sveta i vrednosti koje lirski subjekat i njegova generacija nasleđuju.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Takođe, recenzenti ove knjige su isticali i pitanje angažmana unutar nje, odnosno prisustvo onih aktuelnosti koje se crpe iz društvene svakodnevice, budući da trenutno živimo u vrlo nemirnim okolnostima na cijelom ovom prostoru, kako vidiš svoju poeziju u tom kontekstu i uopšte kako gledaš na pitanje angažmana u književnosti?
SRĐAN GAGIĆ
Književnost bez angažmana ne postoji. To je pitanje koje se tiče razumevanja književnosti kao društvene prakse koja uvek reflektuje određene elemente društva i koja učestvuje u oblikovanju kulturnog identiteta. Postoji samo otvoreno pitanje na kom se nivou teksta taj angažman očituje, u kojoj meri je eksplicitan i da li postoji volja i veština autora da ga estetski uobliče. Pisanje ne može biti neutralno, a kad teži političkoj ili vrednosnoj neutralnosti, postaje etički uptino. Vrhunska književnost uvek reflektuje svet, nudi odgovor na stvarnost, ali u meri koja ne škodi estetskoj ravni teksta, pa je angažman najčešće najuspeliji tamo gde je u nagoveštaju. Društvena aktuelnost je u mojoj knjizi prisutna više na nivou odjeka koji bi ukazao upravo na to da se ništa unutar lirskog subjekta i na njegovom putovanju ne dešava izvan društvene realnosti. Postoji nekoliko pesama koje su eksplicitnije u nameri da se odredim prema određenim pojavama u društvu ili čak u književnosti, ali mi je mnogo draže kada čitalac tragove političke ili ideološke svesti pronalazi kao dobro uklopljen delić mozaika i onda dalje misli o njima.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Nekolicina pjesama, mišljenja sam, nedvojbeno pokazuju i tvoju bliskost ideji jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, kako doživljajav taj prostor kada je književnost u pitanju, koliko si prisutan u regionalnim okvirima?
SRĐAN GAGIĆ
Još uvek su u književnosti i umetnosti uopšte aktivne generacije koje su definisane jugoslovenskim iskustvom, mada se i to sa poslednjom generacijom autora donekle menja. Činjenica da je naše neposredno istorijsko, kulturno i popkulturno iskustvo zajedničko (iako većina nas gotovo da i ne pamti Jugoslaviju) i da naši jezici čine jedan policentričan jezik, omogućuje da se sagledavamo u kontekstu koji je širi od usko definisanih nacionalnih književnosti. Što se mene tiče, ne bih znao koliko jesam prisutan, ali čini mi se da se svi mi koji se bavimo poezijom i nastojimo to da radimo ozbiljno i uz poštovanje prema mediju koji smo izabrali, na neki način znamo i prepoznajemo. Raduje me, recimo, da sam uređivao knjige odličnim hrvatskim pesnicima poput Gorana Čolakhodžića, Hrvoja Tuteka ili Lidije Deduš, da se sa Monikom Herceg čitam još od rukopisa, da sam u svojoj izdavačkoj kući objavio autorke poput Selme Asotić ili Rebeke Čilović. I eto, pesnikinje i pesnici na svim našim jezicima su tu. S druge strane, mislim da se praktične prednosti naših sličnosti nisu iskoristile ili bar ne iscrpile u bitnijoj meri, a to je već političko pitanje.
ĐORĐE KRAJIŠNIK
Dugo vremena, kako si već pomenuo, se baviš uredničkim poslom, kakva iskustva imaš na tom planu, šta ti je važno prilikom rada sa drugim autoricama i autorima, i kako ocjenjuješ recentnu pjesničku produkciju?
SRĐAN GAGIĆ
Uredničkim poslom sam počeo da se bavim pre skoro deset godina, radeći kao urednik u izdavačkoj kući Treći Trg, te kao urednik najdugovečnijeg, već kultnog regionalnog zbornika poezije i kratke proze Rukopisi iz Pančeva. Neki rukopisi su takođe dolazili do mene na uređivanje iako su na knjigama bili uredno potpisani neki zvanični urednici. Iskustva koja sam tu sticao, pretvorio sam, zajedno sa svojim prijateljima, u Raštan izdavaštvo, ideju da se u otvorenom prostoru srpske književne i izdavačke scene, desi jedna mala izdavačka kuća čiji će fokus, možda i izuzetno, biti na uredničkom radu s autorima, što je danas često i privilegija malih izdavača. Ispostavlja se da što izdavač više raste, manje je kapacitativan za predanije bavljenje samim tekstom. Iskustvo uređivanja mi je jedno od važnijih i vrednijih, a poredim ga često sa iskustvom rada u prosveti. Prija mi svaki rad koji je usmeren ka nečemu u šta verujem, unutar kojeg mogu da se povučem u pozadinu i delujem kao saradnik, saučesnik i podrška. S druge strane, kao autoru, urednički rad je umeo da mi bude sputavajući; kao svojevrsna simulacija stvaranja, zbog čega sam povremeno, radeći na tuđim rukopisima, prestajao da pišem. Ali sam od svakog autora i autorke dosta toga i naučio o poeziji.
Što se tiče drugog dela pitanja o recentnoj pesničkoj sceni, imam pomalo nepopularno mišljenje da trenutna popularnost poezije i njeno neosporno buđenje sa književne i društvene margine na kojoj se nalazi, nisu nužno i nedvosmisleno pozitivni književni fenomeni. Trebalo bi se tome pristupiti minucioznije. Javilo se mnoštvo autora i autorki čiji su rukopisi slični, a poezija vrlo skromnog književnog dometa. Poetička unisonost takođe često u drugi plan stavlja autore koji zaslužuju veću pažnju i podrobnija čitanja, a prijemčivi su manjem broju čitalaca. Formira se čitalačka publika koja ima jasno definisana očekivanja, a relevantnost o kojoj se često govori svodi se ili na zadovoljavanje poželjnih i očekivanih tema, ili na svođenje pesničkog jezika na nivo koji bi taj tekst prilagodio javnim nastupima i društvenim mrežama. Kao urednik nastojim da izbegnem tu vrstu povlađivanja.
Fotografija: Dušan Mičeta
