(Nenad Jovanović, “Kain i Abot, Avelj i Kostelo”, Arhipelag, 2022)
Pesnik Nenad Jovanović je ove godine ovenčan Disovom nagradom za poeziju i 2022. godine nagradom “Biljana Jovanović” za najbolje delo na srpskom jeziku. Nagrada nije jedini pokazatelj vrednosti književnog dela, ali kad su tako prestižne, govore o kvalitetu. Mi ćemo se pored nagrada, koncentrisati na vrednosti koje nalazimo u samoj knjizi, “Kain i Abot, Avelj i Kostelo”.
Naziv zbirke pesama evocira starozavetnu, braću, ubicu Kaina i dobrog Avelja. Iako je u naslovu ime biblijske braće, on je depatetizovan drugim parom imena, čuvenih američkih komičara, Vilijama Abota i Lua Kostela. Par komičara razbija biblijsku paradigmu, tvoreći tandem koji spaja dve krajnosti, arhetipsko i trivijalno u bratskom odnosu. Tandem postaje parodija starozavetne priče, jer je zli, Kain, povezan sa ozbiljnim Abotom, dok je dobri, Avelj, u paru sa lakrdijašem, Kostelom. Tako “pojačane” osobine braće u nazivu zbirke intoniraju ritam komike i ironije, koji se nastavlja u celoj zbirci.
S početka zbirke izdvajaju se nekoliki postupci koji će biti prisutni do kraja ove pesmarice. Primećujemo dijalog sa tradicijom i poigravanje sa istom (“držim svetlo oružje”), igre rečima (“brkam joj brkove”) i ironiju (“rumena zora pandemije”). Јezik u ovoj zbirci je jezgrovit sa humorističkom notom, dok su slike često naturalističke i dijabolične: “ambicija – starija sestra ambisa” (“Sreća”) Prolog najavljuje apokaliptična dešavanja: “Došli su crni i zeleni potezi/ četkicom onog ko zna da mu je kraj brz”. Ali se potencira i obnavljanje života ponavljanjem glagola “došli su”: “došli su kumulusi i mokre životinje”. Atmosfera je često demonska i njeno prisustvo se naglašava različitim stilskim postupcima. Dijabolično prisustvo se naglašava oružjem i posledicama njegovog korišćenja: “Jelen se kretao ka neizmirenom pojilu/ mršav i pun metala.” (“Voda”) Kolorit je često mračan: “Flora se slika isključivo/ crnom bojom, direktno iz tube”. Imenuju se različita opasna bića: “Pas očnjacima seva prema kući/ beloj poput njegovih zuba.”. Ali se opeasnost ponekad samo nazire: “srebro krljušti u vodi i iznad nje” i “sečiva sjakte kao površina vode”. (“Bogati siromasi”) U ponavljanju dijaboličnih slika prožima se i kritika savremenog društva, dešavanja u vreme sa pandemije i uopšte, lišavanje čoveka dostojanstva: “Proleće, nestašica toalet-papira”(“Parabola”), “popij jaje (sa kapljom krvi) pre no što primetiš da je konac drvenosti/ promenjen iz antike u rumenu/ zoru pandemije” (“Zvezde”)
Jedan od čestih stilskih postupaka u ovoj zbirci je igra rečima, kojima se dovode u vezu dva značenjski nevezana pojma: “Dedal je deda – sve je sintaksa – ništa sintetika”. (“Kauzalnost”) Na taj način pesnik povezuje reči koje su slične samo fonetski: “trava raste u travnju.”, “ljubav-ljiljan-ljuljaška”, kao i “vijuge-vena-vijadukti”. U igri rečima je često ironičan ton, ali je ironija česta u zbirci sama po sebi. Ironija služi kao otklon ozbiljnih situacija u kojima bi moglo lako da se zađe u patetiku: “hladan pogled kao šnicla u zamrzivaču” (“Pet o glasu i ploti”)
Poezija ovog pesnika vrvi autopoetičkim iskazima, u kojima autor vrši apologiju pisanja, ili negira čin stvaranja. Kao u pesmi “Želim da napadnem pesmu”, lirsko ja vrši otklon od stvaranja napadom, umesto da želi da je stvori: “Da iz nje suknu rođendanski smeh i suze”. Na pojedinim mestima se prema pesničkom pozivu ophodi sa ironijom: “da se izrazim sa patosom,/ da se zna da sam pesnik” (“Ta-dah”) Simbolikom ptica koje ne lete se kritikuje status pisca u društvu: “Tu su se gegale ptice,/ slobodne kao slobodni književnici” (“Zvezde”) Sa druge strane, kritikuje se i mesto književnosti u društvu: “Crveno meso zastrašuje kao prisustvo poezije/ Sivo zastrašuje poput njenog odsustva” (“Svako”) Na koncu si se kritikuje vaskolika književna scena: “književna kritika izlazi iz mode,/ a ricinus se u nju vraća”.
Dijalog sa drugim autorima ili intertekstualnost je dominantna komponente zbirke, koja služi kao izražavanje sopstvenog stava o onome što je već rečeno. U pesmi “Originalnost” se parodira sama intertekstualnost rečima, “ceo život oponašam druge”. Dijalog u ovoj zbirci nije puko oponašanje, a to znamo zbog ličnog pečata koji autor unosi: “Vuk dlaku menja, a ćud/ isključivo utorkom.” Na nekim mestima je dijalog u smislu ironizovanja njenog značaja: “Da bi Đokonda mogla upotrebiti pisoar,/ neko joj mora nacrtati brkove. O-ruk.” (“Esej o Dišanu) Prisutan je i diijalog sa narodnom tradicijom u obliku imenovanja određene pripovedne forme (“Parabola”), a nekad u korišćenju formula iz narodne književnosti (“u opštini iza sedam goleti”). Dijalog je i u poigravanju sa žanrovima narodne književnosti: “Čuda ima trista, a/ svakog od njih – za tri dana.” (“Jezero je nebulozno”)
Biblijska tradicija ili sakralni motivi su konstanta zbirke i prisutni su u naslova samom naslovu (Kain i Avelj), u kojem se biblijska braća povezuju sa druga dva junaka (Abot i Kostelo), o čemu smo pričali. Sakrlano u zbirci je uvedeno u odnosu čoveka prema Bogu i koristi koju ima od Njega: “Bog je blag, ali ne postoji./ Volt Dizni je surov, ali ga ima napretek.”. Zbog toga je biblijska tradicija je upletena na nekim mestima sa dozom ironije: “zbog čega je neveran svaki Toma osim Zdravkovića” (“Očinstvo”) ali i sa podsmehom: “Prezervativ lako spadne sa uda/ dok Hristos teško silazi s raspeća”. (“Strogi centar Sunca”) Ali je očigledno da lirski glas kritikuje licemerje čoveka koji se poziva na religiju i u trivijalnim situacijama, nego samu religiju: “Kada ljudi koji Bibliju nikad ne otvaraju/ navedu ovu ili onu sentenciju, poslovicu, aforizam,/ proročanstvo za sutra i za naredni milenijum,/ neretko izjave: “To ima u Bibliji.” (“Biblija”) Zbirka Nenada Jovanovića je kratka, ali sadrži pregršt efektnih pesničkih slika koje mogu da funkcionišu samostalno kao aforizmi. Smenjivanje dijaboličnih i vitalističkih slika daju ritam koji nudi afirmaciju života kao takvog. Da su Kain i Abot i Avelj i Kostelo do kraja održali ironijski i humoristični ton, primećujemo i u nazivu ciklusa i u samim pesmama. Ostaje na čitaocu da odluči koji mu brat, odnosno, komičar, više odgovara. Onaj koji potvrđuje život, ili ovaj koji ga dovodi u pitanje.
