Marija Radić, “Nepristajanje”, Arhipelag, 2022.
Provokativni naziv zbirke pesama ima cilj da zaintrigira svog čitaoca dvama pitanjima koja proizilaze iz naslovne glagolske imenice, koja glase, ko ne pristaje i na šta ne pistaje? Odgovor nalazimo već u prvoj pesmi, koja prikladno, ima naziv isti kao i zbirka, „Nepristajanje“: „Ti kažeš da nije lako voleti me/ jer neprestano izmičem godinama/ i ne pristajem na omče koje one donose sa sobom“. Jasno se otkriva da lirski subjekat ne pristaje da ispunjava očekivanja društva, što je rečeno putem pesničke slike omči.
Odbijanjem tuđih očekivanja lirski subjekat afirmiše princip, da živi u skladu sa svojim unutrašnjim svetom, autentično. Jedino autentičnim životom može da se oseti punoća života, što je odluka koje se beskompromisno pridržava lirsko ja ove zbirke: „a znaš da se životu dajem/ tako što cela nestajem u lepoti -/ samo potpunim nestajanjem postajem prisutna.“ Jedan od važnih principa poezije Marije Radić je upravo lepota, jer kad ne pristaje na osrednjost, bez ostatka bira lepotu i raskoš: „I što nežnije treperim,/ to snažnije želim/ da se zauvek ukotvim u lepotu“. („Jednina luka“) Lepota se pre svega nalazi u rečima kojima stvara čudesne pesničke slike, motive, stilske figure. Zbog toga ako bismo određene stilske figure posmatrali odvojeno od konteksta pesme, lako bismo mogli da ih zamislimo kao eksponate na izložbi slika koji potvrđuju pobedu lepote nad osrednjošću: „bela noć zvecka“ („Upornost sećanja“), „ruke koje jesen pretvaraju u zlato“ („Tople smrti“), „sunce se izlilo u krilo grada“. („Koronograf“)
Ako bismo školski analizirali zbirku pesama, zaključili bismo da je zbirka podeljena na šest ciklusa, čije su pesme podeljene na strofe pisane slobodnim stihom. Pesme obiluju ritmičnošću, raskošnim pesničkim slikama i jedinstvenim lirskim glasom koji je prisutan u svakoj pesmi. Jedinstven lirski glas nas upravo vodi u zaključak da je ova zbirka, koja ima glavnog lirskog junaka ili junakinju, u stvari kripto poema. Kripto ili skrivena poema je česta pojava u savremenoj srpskoj poeziji. Veza poezije i proze ima svoj odjek u romantizmu, ali je verovatnije da savremena poezija sadrži odlike romantičarske poeme zato što savremeni pesnik teži koherentnoj priči, više nego što se ugleda na pesnike romanizma. Priča u zbirci je osim jedinstvenog junaka ima druge odlike poetike romantizma, kao što je romantičarski topos mrtve drage ili dragog. Zbirka ima lamentni ton, jer lirska junakinja lamentuje ili žali za preminulim dragim za kojim neprekidno traga u sećanjima.
Komponenta koja zbirku odvaja od lamenta je vitalizam koji iskri iz svake pesme. Svaki put kada lirska junakinja bira život i kontinuitet umesto da se utapa u tugu ili nedostajanje, ona bira život. Ljubav prema životu je najveća vrlina ove zbirke, zato može da se kaže da je u ovoj zbirci oda životu dominantnija forma od lamenta nad smrću. Ljubav i vitalizam se najbolje afirmišu iskrenošću prema sebi i drugima, zato lirska junakinja Radićeve ne pristaje na pretvaranja. Drugim rečima, neprikosnoveno pokazuje iskrena osećanja i stanja, žalosti, radosti, tuge i žudnje. Pesnikinja osećanja svoje junakinje prikazuje koristeći spektar motiva koji ponavlja i varira u zavisnosti od konkretnog osećanja, čime uspostavlja temu zbirke, nepristajanje. Na taj način, jedan motiv se koristi za iskazivanje različitih i ambivalentnih osećanja, tako se cvećem prikazuje i žalost i žudnja za preminulim dragim.
Stanje žalosti, tuge i nedostajanja za mrtvim dragim pesnikinja je uobličila motivom cveća. Cvetni motivi kojima se iskazuje smrt kreiraju stav lirske junakinje da ne pristaje da se pomiri sa činjenicom da je njen dragi umro ili bar da zaboravi da joj je bio jako važan. U nazivu ciklusa „Bdenja u cveću“ motiv cveća je vezan za smrt, jer se pokojnik tradicionalno ispraća polaganjem cveća na grob: „kad je stotinu ubranih cvetova prekrilo tvoje telo. („Samonikli“) Sa druge strane, motivom rascvetalih kostiju se iskazuje geslo renesansne književnosti, amor omnia vincit, ili drugačije, ljubav sve pobeđuje: „Noćas sam sanjala/ da nisi otišao/ već da su se tvoje kosti rascvetale/ ispod promrzle zemlje/ samo da bi prskosio tišini.“ („Ispod promrzle zemlje“)
Pored žalosti za dragim, najvažnije stanje junakinje u zbirci koje se iskazuje motivom cveća, ali i drugim motivima, ljubavna žudnja za mrtvim dragim. Cvetanjem i cvećem se potvrđuje stav lirskog ja da ne pristaje ni na šta manje od potpunog ljubavnog iskustva: „U korenu svake snage/ uvek je samo želja,/ (…) da procveta krvotok“. („Telo koje nije moje“) Ljubavna žudnja je iskazana motivom koji se može naći samo u ovoj zbirci, „rascvetalih bokova“: „iz mojih bokova izrastaju ruže“. („Upornost sećanja“) Uspomena na priču ljubavnika koju će obnoviti kad se ponovo sretnu, predstavljena je istim motivom: „govor rascvetalih bokova/ ostaje zapisan tamo/ gde ćemo se ponovo sresti“. („Nepristajanje“) Svoju žudnju lirska junakinja ne boji se da iskaže direktno: „Plašim se da više nikada/ neću želeti nikoga/ kao što noćas želim tebe.“ („Pomeranja“) Često se stiču stereotipni motivi koje vezujemo za privlačan izgled muške osobe, kao što su ramena: „tvoja ramena su zaklonila svet“ („Upornost sećanja“) i ruke: „čije ruke obriču čuda/ čije ruke ne bole“. („Tople smrti“) Najintimniji motiv kojim lirska junakinja oseća drugog su njegove oči: „utopiću se u odsutnosti plavih očiju“. („Cvetna groznica“) Miris dragog je značajan elemenat za kojim junakinja žudi i putem kojeg oseća da joj dragi nedostaje: „Mirisi su tragovi/ koje ljudi ne mogu da sakriju,/ ni da ponesu sa sobom/ kada jednom odu“. („Priče nečije kože“) Poljubac je zaseban motiv za kojim čezne lirsko ja, ali i motiv kojim se pokazuje žudnja za dragim: „raspusstila sam kosu/ žedna čekam celiv“. („Celiv“)
Jedinstvena metafora koju nalazimo kod ove pesnikinje je ulazak u telo dragog kao izraz najvišeg stepena sjedinjavanja, ali i razumevanja sebe. Ulazak u drugog varira motivima preinačenja, pomeranja, pretepanja radi potpune predaje i samospoznaje. Samospoznaja u ovoj zbirci je stav da je ličnost potvrđena kada uđemo u drugog ili kada nas voljena osoba zavoli: „čovek živi dok odjekuje u drugome-/ tek kad se otisne u nečijim zenicama,/ zavoleće sopstveni lik u krugu/ koji nikad neće biti njegov.“ („Noć nad noćima“) Sa druge strane, veliku bol od nedostajanja želi da odbaci ulaskom u drugog gde je misli ne bole: „Svako od nas je neko drugi, a ja sam niko drugi do ti“ -/ onaj koji neprestano odlazi u drugog/ ne bi li se probudio/ ispražnjen od svake misli.“ („Konture“)
Posle žalosti i žudnje najvažnije stanje junakinje u zbirci je praznina. Praznina je ostala nakon smrti voljenog i lirska junakinja je ne može ničim ispuniti. Neutaživa praznina je iskazana različitim stilskim sredstvima, motivima i figurama, ali je motiv kojim se najslikovitije iskazuje su ruke: „Kad prestanemo da iščekujemo tople ruke,/ jednine miljokaze koji su nam dati“. („Proćerdan san“) U stomaku lirskog ja su nastala četiri čvora od neizgovorenih slova imena ljubavnika: „Svakog jutra potopiću tvoje ime/ u šoljicu toplog čaja -/ četiri slova postaće/ četiri čvora u stomaku.“ („Tvoji čvorovi“) Praznina kao telesna manifestacija nedostajanja se ponavlja u pesmi „San o plavom čamcu“: „A ti si izgovarao reči toplo,/ (…) i prazninu koja zjapi nasred mog stomaka.“
Ljubav lirske junakinje prema preminulom dragom je, kao što smo videli, iskrena, velika i bolna. U svakoj pesmi smo sigurni da je njen voljeni preminuo, ali takođe znamo da njena osećanja prema njemu nisu nimalo oslabila, štaviše, intenzivna su: „Plašim se da nikada/ neću želeti nikoga/ kao što noćas želim tebe.“ („Pomeranja“) Nekada uspeva da miri želju i nedostajanje, ali isto tako je guši tuga i teško se nosi sa nestankom dragog iz njenog života: „Umire još jedna zima, jato tuge ugnezdilo se/ u moje oči.“ („U našoj ulici“) Potvrda da je ova pesma oda vitalizmu, umesto lament nas smrću, nalazimo u zaključku da junakinja oseća da njena tuga nije uzaludna, jer je jednom volela: „mi smo jedini psi koji su dotakli nebo/ i naši jezici ostaće zauvek plavi.“ („Daleka venčanja“)
Pesnička zbirka Radićeve je nesunjivo jedna od najlepših i najuspelijih zbirki pesama na savremenoj književnoj sceni. Da je uspela, možemo da potvrdimo na osnovu teme nepristajanja koju je autorka postojano vodila od prve do poslednje pesme. Od prve pesme „Nepristajanje“, gde je zadala temu zbirke, do poslednje pesme „Iza jutra“, gde lirsko ja ironično u sebi pita taksistu, koji je odbacio svoje principe zarad prilagođavanja: „Da li vas nemir budi svake noći/ zato što nikada niste glasno rekli:/ Ne pristajem?“ Pošto smo potvrdili da je ova zbirka apologija nepristajanja na osrednjost, prosečnost ili loš ukus, samim čitanjem iste, mi biramo raskoš i izobilje lepote koje nam presnikinja nesebično poklanja.
