***
Nekoliko glumaca puši, nekoliko njih kaficu završava, kaskaderi su spremni da padnu, dvojica ili trojica njih, treba da padnu, da ih se snimi, na Kosovu polju, negde, konji jure, trče, treba da padne Romano, spreda, i ovaj drugi, da padne, otpozadi, da ih se uhvati kako padaju, i dobiće neki dinar za to, neku crkavicu, a film će biti najbolji, naš, domaći, film će biti preveliki ponos, ali i preveliki posao, tradicija, ma sve, i haos će prestati, znaće se ko smo mi, a ko su oni, znaće se da smo i Turcima stali na žulj, da ćemo tako stati na žulj i danas svakome ko bi da u zemlju našu zaviri k’o u prćiju svoju, usput, i zaboravljali smo Slovene, sećali se Srba, zaboravljali Slovene jer su imali manje surle od Srba, manje hrabrosti, trebalo je samo nekoliko golja da padne sa konja, da se taj boj dočara, kako valja i dolikuje, nekoliko očeva koji dočaravaju, svojim telima, nekoliko Romana, da padne sa ata, u trku, kao Turci da se strovale, jer se samo Turci strovaljuju, i da slavimo, svi skupa, da pucamo u nebo i da se radujemo.
Glavu, nesretni Miloš, glavu je ostavio na panju, kečap ili krv, ili filmsku krv, ili filmski kečap, ali i on je, bogami, utrobu Muratovu prosuo, utrobu namirio, kao što se prosipa istorija začinjena istinom, pred ljude, pred svetinu, da zna svetina šta je šta i ko je ko, i nikad da ne poklekne, tako je Romano krenuo, pojahao, zajahao, uzjahao, pojurio, i nije žalio život svoj, pao je, u trku, samo da ima Deniju za bicikl, za poklon, nešto da mu pokloni, jer otac bez rođendanskog poklona sinu je dželat, tako je mislio Romano, i on je tukao svoje bitke, i on je, u filmu Turčin, a u stvarnosti perčin, Srbin, ali, bez poklona sinu, svom malom, bez neke radosti, njega će, čim malo odraste, Deni zezati, Deni provocirati, govoriti mu, „e moj murate, i ti si neke sreće kurate“, a on, murat umesto Miloša, u stvarnom životu, tužan će biti, tužan otac, sirotan, golja, dandara najobičnija, fleka, kesa, nula, jednostavno, nula od čoveka.
I brzao je Romano, jahao konja, brz, stampedo, mnogo jahača, mnogo Turaka, leti, da udari na nas, a Romano misli o poklonu, Romano misli na dinar, kako da padne, na vratinu svoju, da ne ošteti sebe, svoje telo, jer mu onda ne vredi, moraće i novac da da, tamo negde, na lečenje, umesto na poklon, na čajeve neke, na oblogu, i leti Romano, u Turskom timu na filmu, a Srbin u stvarnosti, iako hrvatskog porekla, po babu i stričevima, ali, još više, i pre svega, bez para, neko ko mora da kaskadira, neko ko mora da honorariše, u nekom hororu, ili u Kosovskom boju, u filmu, sav božur, iako Turčin, blizu Miloša, bez keša.
Ostao je dole, nepomičan, onesvešćen, Romano, opružen, kao da je spavao, kao da je primio mito da padne tako lepo i tačno, verodostojno, autentično, još lepše i efektnije nego što je trebalo da padne za te pare, za to koliko su mu dali, kol’ko ga plaćaju, još lepše, možda, nego što su i stvarni Turci padali, kao da je primio mito a ne mit, pao je, ostao dole, jer srpska vojska kad udari, ona udari jako čak i na filmu, jer srpska zemlja kad prepozna Srbina koji makar i glumi Turčina, ili, nedajbože poturicu, privuče ga silno, u sebe, oće da ga razbije, jer to tle ne podnosi ni glumu nesrbina, ono ne podnosi nikoga osim Srbina, i Romano, iako glumi Turčina, strada kao pravi Turčin, a zemlja likuje, Miloš luduje, juri i Lošmi, prema Muratu, prolazi pored istumbanog Romana, leti i kamera, čuje se samo jauk, niko ne zna što Romano ne ustaje, šta mu je, možda ne zna da glumi, možda je kaskader-početnik, a možda baš zna da glumi, možda se baš tako glumi, tako što se ne izlazi nikad, dok traje snimanje, nikad ne izlazi iz uloge, nego mrtav Turčin budeš ceo dan i ceo život, mrtav i kad te ne snimaju, možda je to ono kako treba da se glumi Turčin koji ti osvaja zemlju, i čestitaju mu u sebi, pravi glumci, kažu kako je nemoguće da kaskader bolje glumi Turčina nego oni, pravi Srbi i pravi glumci, Srbina, i kaju se u sebi, i, i oni žele da nikad ne izađu iz uloge, i oni žele da budu Srbi, da stradaju u boju, i kad snimanje prođe, svi glumci žele da budu Srbi, ne samo dok snimanje traje, već i posle, jer nikad se ne zna kad će ti uloga Srbina zatrebati zapravo, kad će ti zatrebati da glumiš Srbina ne bi li preživeo, u filmu, u istoriji, u boju, kad će ti zatrebati da glumiš da bi preživeo i pobedio, jer svi znaju kako se pred medvedom mora praviti mrtav, i niko ne zna koji nas sve medved čeka da proveri jesmo li zaista Srbi, pa da nas ostavi na miru, ili glumimo Srbe, pa da nas pojede i umrtvi, uprkos svojoj medveđoj logici, jer čudno je to kako je biti mrtav i biti Srbin, prečesto, jedna ista stvar, i to kako je praviti se Srbinom i praviti se mrtav, takođe, ista stvar, i gore, na nebu, uvek je Veliki Medved jedan koji gleda i čeka živog Srbina koji glumi da je Srbin, koji se pretvara da je Srbin iako je zaista Srbin, koji mora da glumi da je Srbin ne zato što nije, već jer mu je lakše da glumi da jeste ono što jeste, ono što jeste ali u šta ne veruje, i Veliki Medved motri i bdi, budan večito, čeka da ga gore, na nebu, mrtvog, tog Srbina, pojede, jer gore, kad Srbin bude mrtav, neće moći da glumi smrt, i biće, tako mrtav, pojeden, još jednom poslat u smrt, jer je dole glumio Srbina umesto da Srbinom bude, istinski, svojski, sav.
I taj pakao glume svima se pokazao, samo Romano, sad već izašao iz uloge, obamro, bivši Turčin, bivši kaskader, još uvek, jedva otac, još uvek, jedva muž, leži sad, u nosilima, hitno, sav hitan, slučaj sav, leži i juri, umesto na konju, kolima juri nekud, u obližnju bolnicu, nose njegovo telo, da ga tamo namire, srede, provere, da ustanove šta se desilo, je li stradao kao loš, ili kao predobar glumac, je li stradao zbog zemlje koja ne voli sve nesrbe, makar i glumce nesrba, ili zbog svojih ideala, možda je, Romano, ubio sam sebe, jer se jedino tako glumi Turčin, svojski, ako si svojski Srbin, onda, kad glumiš svojski, dobro, kako je on, očito, dobro glumeo, onda padneš, istinski, ubiješ se, jer ne možeš da, istovremeno, budeš i Srbin i Turčin, jer tad moraš umreti, i niko ne zna, a medicina najmanje, da li je to ono što je sada ubijalo Romana, da li je to ono što ga je uništilo, jače nego besparica što je htela da im izjede kuću, da kamen na kamenu ne ostane, i njega, glavešinu, da ispljune kao košpicu, da li ih je jače ubila besparica, ili to što nije umeo da razabere glumu od života, Srbina od Turčina, glumu Srbina od glume Turčina, dobru od loše glume.
„Žurimo, ljudi, žurimo, godišnjica će ubrzo, stradao je čovek, žao nam je, ali moramo nastaviti dalje, moramo, jer nećemo stići, žuri nam se, šta da radimo, ajde, glave gore“, tako su, nakon Romanovog pada i nagnječenja, sebe hrabrili glumci i režiseri, tako su se podsticali da stvar privedu kraju, i da samom filmu daju neku auru, da ga metafizički skroje, da ga zasnuju ne kao film, nego kao smisao, kao istoriju koja se, napokon, budi, ovde, kod nas, naša, istorija, tradicija, koja raste, narasta i posle čega će svima koji su naši biti jasno da nisu repa bez korena koju oće da iščupaju svi, zapad, istok, sever, jug, koju oće da izvade hvatajući se baba za dedu, deda za repu.
Stradao je Romano, odvezli su ga, ostalo je još gomila Turaka, glumaca, svi je trebalo da popadaju sa konja, njih je trebalo snimiti, da svima bude jasno kako prolaze Turci i kako prolaze svi nesrbi, kako svi padaju na vrat, kako im jednima prosipamo utrobe, kako i svoju glavu smo spremni da stavimo na panj, samo da njihova utroba iscuri, po našoj zemlji, po nama, po rukama, po srcu, samo da iscuri utroba njihova, lako ćemo za glavu našu.
Gomile Turaka-glumaca, gomile dnevnica, honorara, visi u vazduhu, gomila ljudi koja čeka na kraj tog dana, uplašena da svaki sledeći pad s konja ne znači i pad u nepovrat, gomila njih koja veruje da je u ovom stradanju Romanovom nešto više od pukog slučaja, nešto što niko ne zna šta znači, ali što svakako nešto znači, jer se ne bi desilo da je bez smisla, bez značenja, nego nešto znači, samo je trebalo otključati šta.
Romanov konj je beo, konji ne glume i njima je najteže, konji ne razlikuju život od filma, ali ni ljudi, često, ne razlikuju život od filma, i oni, često, žive život kao da je neki film, a oni, tu, u tom filmu, glavni junaci, pa onda, dok žive, gledaju na sebe, gledaju na to kako žive, šta žive, zamišljaju, dok žive, zamišljaju da ih gleda neko, i onda, tako, misle da dok rade ovo ili ono, misle da ih gleda neko, neko ko odobrava to što rade, ili ko osporava to što čine, i čovek osim što, dok živi, čeka na nešto i brine za nečim, čovek i gleda na samog sebe, očima koje nisu njegove, očima ostatka sveta koje uvek uzme da bi pogledao na sebe, da bi znao ko je on, a uvek je samo onaj on koji misli da jeste u očima drugih, u očima svih svetih.
Čovek koji glumi Lazara je zabrinut, njegova glava je u torbi, u filmu, ali, nikad se ne zna, misli se on, jer njegov honorar jeste veći, pa možda njegova uloga podrazumeva i stvarno odsecanje glave, stvarnu torbu, stvarnu smrt, jer, rekao je on, u jednom trenutku, rekao je sebi ali i naglas, rekao svim svojima, da ga ne interesuje koju će ulogu tumačiti, nego koliko će novca za tu ulogu uzeti.
Gledali su ljudi film, lepo je bilo, zid je pao u Berlinu, film je prošao, mnogi su postali Srbi, mnogi baš Lazar, mnogi baš Miloš, niko Romano, niko nije ni znao šta je sa popadalim Turcima, nikog nisu ni interesovali popadali Turci sa filma, samo Miloš i Lazar, ta dvojica, te sile, jer je njihove uloge, od sutra već, lako bilo preuzeti, ali sa Romanom, teško, teško je bilo biti Romano, jer Romana je teško bilo videti uopšte, Romano je bio nevidljiv, i na filmu, i u životu, i nije ni bilo te scene, scene na kojoj Romano pada, Romano je bio nevidljiv, i jedini, zaista, mrtav, od svih heroja. Jedini nepomičan. Stavljen u zemlju, da se ne nada više. Stavljen ispod, u hranljivu slagalicu leševa, da zeva u pod, da se mrzne, da vozi nekakvo podzemno biciklo, mrtav, kad bolje nije ni zaslužio, kao i svaki mrtvac što više od smrti i ne zaslužuje.
