PREDEO NAD VRNJAČKOM BANJOM
I običan zimski pejzaž, mlade grabove
I cerove šume na padinama spuštenim
Ka usamljenim kućama, nedohvatan je.
Iza prozora automobila, i izmaglica
I rumen nad njom, postaju višestruko
Uramljena, pogledom zaštićena slika.
Reći da znam šta je na njoj, bilo bi
Oholo i nerazumno, iako vidim dečicu
Iza zidova, a mladunce divljači kroz
Skramu šipražja; samu neuku pripremu,
Ne mudrost da život obrazloži i spusti
Pouzdanje u njega, ne zrelost kojom bi se
Ogrnuo zimski pejzaž. Nema brižnosti
Ni za led na ulepšanim grančicama,
Ni za teške zamahe orlovih gladi.
Dole, u banji skutrenoj oko toplih izvora,
Presijavaju se pločnici, koraci ne znajući
Tragaju za otiskom pogleda. Radosti ima
U nedohvatnom: žurno uklanja ramove
I bojama preobražava razboritost za kojom
Sam čeznuo, propuštajući da saznam šta je
Zaista moje, zaleđen u pustoši nepostojanja.
Uvek u izobilju unutrašnjih predstava.
Ne tamo gde život opstaje, i mami sve jače
Otkad je postao pogledom zaklonjen predeo.
ZVER U SRCU
Lako je reći: jedan od onih dana u kojima
Svetlosti ima manje nego drugih sastojaka,
A njih manje nego nečeg što je suvišno
Ili izgleda da jeste: tuga nad izmaglicom
I predstavom dostojnom časa kad nagrnu
Oslobodioci noseći na mačevima presude.
Uvereni da brza smaknuća nisu dokaz o zveri
U srcu, nego nedužna pesma tog istog srca.
Jedan od onih dana u kojima srce ne zna
Gde da se dene; da li u sopstvenu, ni iz čega
Nabujalu tugu, ili u okolno nečujno mirenje,
Stvoreno pristankom na avetinjske uloge.
Ili u nepromenljiv raspored sastojaka, tamo,
Iza mirnih zastora u namaza, gde u beskrajnoj
Sporosti čili detinjstvo duž shvatljivog reda
Odloženih knjiga; vratiti se u nered, uzimati
Jednu po jednu, oživeti u njima, uvek nov.
Saznati da će doći dan u kome biće izlišno
Saznanje da nemam kuda do u svet koji sam
Stvarao. U jedan od lakovernih, prepunjenih
Očajem i kroćenim zverima. I ne izgovoriti
Nikad da mesta je sve manje, tražiti ga.
IZBICA
Došao je, silniji nego što je u sećanju
Oslikano, ljut na vodena oklevanja, besan
Zbog samilosti prema mudrim starcima
I radoznaloj deci. Kasnio je ne hajući
Za datu reč; sada bi u naletu nadahnuća
Da prikaže sve svoje moći: prvi sneg.
Nalik ogorčenom pesniku slaže sloj
Po sloj reči koje sve bi stale u lednu
Sintagmu: nabujalo, hermetično ludilo.
I ko sada njime da se bavi; zar narod, još
Nerazuman u metaforama davnih osvajača,
Zbunjen pred epskom notom sopstvenih
Pohoda na tuđe ništavilo, zar ja, zastao
U izlišnosti smetova, budan u nanosima
Neuporedivih očekivanja i zanosa.
Zar deca i starci belinu mogu otključati,
Zar znatiželja i iskustvo u njoj da traže
Oslonac i uzimaju jedno od drugoga. Zar ja,
Ostao bez ijednog ključa u izbici od leda,
U kojoj saznavah da neprevodivih naleta
Nadahnuća i moći nema nigde do u njoj.
DROZD
V. K. Vilijamsu
Da sam imao mogućnost izbora,
Možda drozd ne bi sleteo u naše
Ostavljeno dvorište, na žicu,
Da pomno motri moju raskoš.
Kako je lep, imam kome da kažem
I umnožim ushite kad se vratim
Među knjige. Čio u vedrini kojom
Uzvraćaš za slike i njihov sjaj.
Nametnut nam je način življenja,
Ali ozarenja rasprše ustaljenost
I zebnju da sve su jače prevage tela;
Srca vrate misao o duhu koji bira.
Danas je sleteo da nagovesti toplu
Našu zimu, izabrao belinu. Biće
Još divljenja i pomnosti na žici
Pruženoj u nova svitanja: ostaje
Da iz svetlosti što u nama otvara
Oči, nikada ne kročimo, jedina moja.
