SO
Često nalazim poneki grumen
Svog istrajnog bivanja zaturen
U iluziji da neprestano stvaram,
Dižem kule od naslaga zaborava;
Da nov sam čim kročim u noć
U kojoj nastanu stihovi, trgani
Iz nagoveštaja i poništenja.
Poneka pesma, Soldier of fortune,
July morning, Smoke on the water,
Vrati doba kad gramofonske ploče
Behu sav život, navršen snom da
Biću heroj gitare. Koncerti behu
Sama so; u bočici još ima vlažnih
Znanja i buna lepih u svom muku.
O vernosti sve znaju divni
Starci, pevaju: ista je voda, dim
Nad njom, metafore zru. Otišao
Sam od grlenih, u druge preplete,
Trag stišanosti na platnu palom
Preko trajanja. Želeo svoju pesmu,
Svilu istkanu od opsena mog lika;
Otkrivam zrnca, svet dubljen
Strpljivom iglom, čitljiv kad se
Okreće grumenju koje iznosim.
I čekam sažetak, najstrožu formu
U kojoj reči biraće drugi: pevaće
Ne pominjući da beše heroj srca.
So, i ova voda pod stubom sećanja.
ULJE NA VODI
Darku Rundeku
U doba kad je telo bilo poslušno,
A misao nije, radovao sam se žamoru
Devojaka što su u rukama nosile
Grozdove sunaca i bile najskuplje
Reči tame, njene zenice. Znao sam
Tada da u otpevanim stihovima
Moj je grad večeras dobio luku
I Ulje je na vodi ima više poezije
Nego u knjigama napunjenim crnom
Vatrom, sećanjem na pepeo i ništa.
I na drugim sam nosačima zvuka
Presretao čežnjive meteorite poezije,
Znajući da je u pepelu i moja zvezda.
Gorelo je ulje, u pristaništima su
Buktala srca, slaba da dignu kotve.
Ino je svetlo tinjalo u mom krateru
Bez dna; sav od grumenja dospelog
Iz znanja da život nema cenu, pun
Običnih reči, nizao sam ih, zapravo
Same se nižu: tek nit sam oko sidra.
Ako i nisam bio nosač značenja,
Želeo sam da zvuk reči digne kotvu
Sa dna i vrati eho u moj žamor,
U žamor sveta, da bude srce tame.
Luka u kojoj će ulje biti na vodi,
A avet što bljuje plam van korica.
Izvan ovog rama od sunčeve pucadi.
USPON
Uspon kroz zebnju hlorofila,
Do linije povučene bujnošću
Vinovih loza; točkovi pređoše
Preko nje: videsmo nove parcele.
Iza brda od gladnih reči čekao je
Manastir, raskriljen u slavu
Ukazanja. I da smo ranije došli,
Rekla si, naše bi blizine bile
Željne treperenja. U tome je sva
Draž: ne nagliti pred moranjem
I izvesnošću da predstoje otkrića,
Nepredvidiva lečenja u njima.
Ne mariti za potrebe kad punoćom
Nismo istinski određeni. Živeti,
Kao da životu nisu nužna naša tela.
Ukazasmo se sred fresaka, škropeći
Misli osećajem da smo grešni.
Da i zbog tog kolanja vredi živeti,
Iskupljivati se, kao vinari s pumpama
Pred bolešću loze i doba. Naša je
Zaštita u molitvi, u veri da lišće
Unutra venuće postupno; da imaće
Reči, raspršene u svetlosti i vodi.
U porti umismo se miljem iz bunara,
Spojene posudice napojismo melemom.
Posle, prešli smo vremensku liniju
I videli, novi, pumpe za prskanje,
Zrenje zdravlja. U slikama nad dušom
Orla bez gnezda, sve jasnijeg od kada
Na njima poznasmo sopstvene obrise
I treperavo milje; iz saosećanja plaveti
I jeze tela isteklo. Da se u njemu ogledamo
I tonemo, imajući uvek čas za iskupljenje.
VREME NA PODU
Vreme smo provodili na podu,
Ti, željan igre i saznanja, rad
Da događaje oblikuješ prema
Svojoj meri i čednosti, sine moj,
I ja, gladan dokaza da svet je
Podnošljiv, možda savršen;
Obuzet nevinostima, nisam uspevao
Da ga poznam, i shvatim njegove mere.
Doturao sam ti igračke: vojske su
Kidisale na gradove i na sudbinu,
Svedenu na osvajanje, junaci stripova
Bili su jataci junacima filmova.
Imitirao sam sirenu hitne pomoći
Da bi svi pali brzo prohodali,
Bio bolero policijskih kola
Da bi na našem podu zacario mir,
A nevaljalci završili iza rešetaka.
Srećan, bodrio si me, tražeći da
Oponašam stvarnost, da tvoja duša
Svikne, sine moj. Sledilo je vreme
Provera i naglih ustajanja kad morao
Si sam kroz vrata, znajući da srce je
Bez njih, da u njemu samo si siguran.
Dani učenja i zrenja; u njima pisao
Sam najlepše stranice. Hrleći
U nepoznato, grabio ka lakoći
Asocijacija i izgarao u njima,
Svestan da otkrivam suštinu bića.
Decenijama ga razaznavah, na podu,
U igrama kojima još sam okovan.
Razrešenja ne beše u stvarnosti,
Nego tek u opsenama da stvaram
Podnošljivo mesto za život.
Jer, uvek bi se neko prikrao, obuzet
Plamtećim besom, svojim strašnim
Očajem, nepodnošljivošću spokoja,
I ne sedajući sve srušio, zbrisao
Svetove. Još sam na podu, Gospode,
A ti znaš da li je pod zaista pod, ili
Nevidljivo uzvišenje; darovao si nam
Vesnika da mu kažem šta iskusih
U podnošljivosti i trpljenju, sve
O savršenstvu koje sam unutra poznao.
I zidove oko njega digao, ne i krov.
