U šumama Jednog dana kad ne bude ljudi psi će ponovo postati vukovi napustiće urušene gradove vratiće se šumama loviće sve što mogu i nikad više neće moliti za milost ruku koja ih je tukla i milovala. Crveni stratusi Zamisli zemlju večitog sumraka gde psi i ljudi ulicama hodaju bez cilja u sjaju himalajske soli spavaju prazna igrališta bez zaveta i krivice jedino želimo da slušamo balade ili da se sve polako završi. Sat pred svitanje Probudila nas grmljavina odblesak i senka krošnje kiša i bujica što odnose nam ulicu da se negde drugde probudimo i tako od sna otrgnuti kao sudnjim danom zatečeni posmatrali smo crnu granu na staklu zgrčenu pred besom neba ustala si tad i navukla roletne ostavila sve iza njih da otplovi gde hoće pogledali smo u plafon krov je ipak izdržao strašno je sve ovo u rano jutro tako nešto smo kratko rekli i zagrljeni zaspali. Naglo kao miris Ne radim nešto kako treba dođu mi često pred san svi ti daleki predeli što mogu biti dom ljudi kojima ne mogu reći gde sam bio toliko dugo kojim sam putem stigao koliko života ukrstio i pustio da odu ne radim nešto kako treba dođe mi često pred san uzme me naglo kao miris i do jutra nestane. Ponedeljak veče Dođe i veče prigušiš lampu pružiš se na kauč pustiš muziku i slušaš dok očni živci trepere pod naletom dirki pucketaju fraktali iz dubokog mraka množe se u beskraj da zauvek nestanu osećaš težinu tela otvara se pod tobom prostor i toneš toneš toneš... Zlatko Stevanović, Koga boga, LOM, Beograd, 2024.
