Samodisciplina Olivere Mitić knjižica je od svega sto stranica štampana u generičkom izdanju kikindske biblioteke, u malom broju primeraka i bez distribucije po knjižarama. Zbog čega zaslužuje da se o njoj piše? Knjiga je objavljena kao rezultat konkursa „Đura Đukanov“ za najbolji rukopis zbirke priča autora do 35 godina starosti. Autorka, rođena u Smederevu, nema još ni 30, a ovom nagradom upisuje se u niz laureata koji čine Bojan Krivokapić, Dragoslava Barzut, Milana Grbić i Ana Miloš, između ostalih. Zbirku priča Kraj raspusta za koju je Ana Miloš 2019. godine dobila nagradu kasnije je, uz još nekoliko novih priča, objavila Booka, i time autorki obezbedila mnogo širu recepciju i čitalačku publiku. Možemo da se nadamo da će se nešto slično dogoditi i s knjigom Olivere Mitić koja je, samoinicijativno, već opremila ovo generičko izdanje omotom, time ga učinivši personalizovanim i, svakako, reprezentativnijim. Dok to čekamo, knjiga se ipak može nabaviti, i to preko instagram stranice Tekst i grad koju autorka, inače praktikantkinja u agenciji za digitalni marketing, vodi od prošle godine.
Ako ste nekada ranije naleteli na ovu stranicu za književne, filmske i druge preporuke, nećete biti iznenađeni fuzijom uticaja očiglednom u Samodisciplini. S jedne strane, jezik Olivere Mitić čist je i utegnut, a s druge, to je „beogradski“ žargonski jezik through and through, kako kada se radi o vokabularu („ej bre“ je među blažim primerima), tako i kada se radi o gramatici (nećete ovde naći puno konstrukcija s infinitivom). Istovremeno, priče iz ove zbirke često deluju kao da su inspirisane stranom tradicijom pre nego domaćom. Saopštenje žirija pominje Sali Runi i Nika Hornbija, i zaista, mnoge priče Samodiscipline odišu tim YA vajbom, junaci tek stupaju u svet odraslih, često baš u trenutku u kome ih mi zatičemo. Druga priča zbirke, „Ćabrice“, na primer, svakako ima nekih dodirnih tačaka s Normalnim ljudima, u njoj dvoje autsajdera doživljava svoj prvi poljubac samo da bi se na kraju rastali, kada jedno od njih ode u inostranstvo. Olivera Mitić zna da je važno kako tekst počinje i kako se završava: u ovoj priči kao i u svim ostalim, prva rečenica momentalno vas uvlači u radnju, dok vas poslednja navodi da o njoj nastavite da razmišljate, ili barem da se nasmejete. Nesumnjivo je da ovde postoji još jedan uticaj, koji žiri ne pominje, donekle zaslužan za taj lepršavi YA vajb i formu punu blagih preokreta i simpatičnih dosetki: Dž. D. Selindžer. Nakon što devojčica ode u inostranstvo, dečak kaže da na nju više ne misli „non-stop.“ A kad god je se seti, on gricka naslovne „ćabrice“, kako ekipa naziva Caprice rolere. „Do kraja jeseni, ugojio sam se sedam kila.“
„Ćabrice“ su verovatno jedna od najboljih priča zbirke, mada nas pomenuti YA kontekst, kao i u slučaju priče upečatljivog naslova „Izvini mama“, donekle sprečava da se potpuno identifikujemo s junacima. U ostalim pričama junaci su takođe mladi, ali njihove preokupacije univerzalno su relevantnije. Naslovna „Samodisciplina“ tako govori o devojci s poremećajem ishrane; ovaj problem povezan je s feminističkom temom pogubnih očekivanja koje društvo ima od žena, uprizorenom posredstvom gojazne devojčice koju junakinja, dok s dečkom čeka u redu u pekari, vidi kako kupuje slatkiše. Junakinja je predstavljena kao talac situacije koju sasvim dobro razume: kada njen dečko ismeje gojaznu devojčicu, mada s njom duboko saoseća, junakinja priče pravi se da joj je smešno, uz komentar – „on je muškarac i voleće te jače ako odobravaš sve što radi.“ Defetistička ironija očigledna je i kada ona, aludirajući na komentar svog dečka da „voli žene s apetitom,“ pokaže kako zna da je to „bela laž“ koja u stvari znači „da mu je drago što si mršava.“ Ali priča je u stvari ispripovedana iz završne vremenske tačke, nakon što junakinja doživi neku vrstu epifanije, upravo posmatrajući neopterećenost devojčice. Pitanje je možemo li gubitak snage potrebne za disciplinu smatrati „srećnim krajem“, budući da društvo ostaje nepromenjeno. Ako je i srećan, oslobađajući, kraj ove priče istovremeno je depresivan. Svojevrsni pandan „Samodisciplini“ jeste poslednja priča zbirke, „Dva dinara“, koja takođe tematizuje muško-ženske odnose preko teme (ne)željene trudnoće i (ne)odgovornog muškarca.
Pomenute dve priče, kao i ona pod nazivom „Ženski nagon“, razlikuju se od ostalih zbog „ispovednog“ pripovedanja u prvom licu i retrospektivne strukture. Mada je ovaj postupak logičan izbor s obzirom na teme, on priče ujedno čini unekoliko tendencioznim. Olivera Mitić bolja je kada kreira dinamičan narativ sačinjen od preokreta i dijaloga, kao u pomenutim „Ćabricama“. Priča „Kuća“ spaja feminističku temu i dijaloški postupak. U njoj porodica sačinjena od majke, bake i dve sestre čeka dvojicu muškaraca, odsutnog oca i prvog seksualnog partnera mlađe sestre (njegovu poruku). Kao i inače u zbirci Samodisciplina, i ovde su karakterizacija i radnja uverljivi i realistični, potkrepljeni psihološkim uvidima poput ovog: „Možda je zaspao, pomislila je, možda nešto radi. […] Kako to da ona nikad ništa nije radila?” Priča se završava tako što se sestre, izašavši prethodno kako bi izbegle tenziju koja je nastala u kući, vraćaju unutra. „Mirisale su prženice. Neko je spremao večeru.“ U kombinaciji s ovakvim krajem, naslovna reč „kuća“ dobija svoj jasan „matrijarhalni“ smisao, uprkos tenziji koja postoji među junakinjama, a komentar koji se odnosi na odsutnog oca dobija univerzalno značenje: „Kad smo pa mogle na njega da se oslonimo. To su ti muškarci.“
Iako je u pitanju relativno kratka knjiga, Samodisciplina ipak otvara više tema i koristi više formalnih mogućnosti nego što bi se moglo očekivati. Te su teme, a ponekad i postupci, srodni, ali nisu sve priče napisane prema istom kalupu, pripoveda se u različitim licima, a kako biste stekli potpun utisak o zbirci i njenom kvalitetu, potrebno je da je pročitate celu, što nije uvek slučaj ni sa zbirkama iskusnijih pisaca. Mada će se, zbog svoje pretežne usmerenosti na problematiku mlađih godina, logično pre dojmiti mlađoj publici, zbirka priča Samodisciplina daje nam za pravo, kako to naglašava i žiri nagrade „Đura Đukanov“, da od Olivere Mitić imamo velika očekivanja.
