Benjamin Bajramović, “Itake”, Buybook, 2020.
Roman Itake Benjamina Bajramovića, objavljen 2020. godine, autorov je prvenac, razvijen iz njegovog dramskog teksta istog naziva.[1] Ovaj postupak mogao je rezultirati romanom koji bi bio jednostavno dramski tekst ispunjen narativnim i deskriptivnim filerima; kod Bajramovića, to nipošto nije slučaj, štaviše, Itake gotovo da ne otkrivaju da su zasnovane na dramskom predlošku. Pozorišno zaleđe (Bajramović je i sam glumac i reditelj) dolazi do izražaja najviše u jednom detalju: grad u kome se radnja dešava, a možda i čitava posleratna Bosna, funkcionišu kao specifična, unekoliko nestvarna pozornica, atmosferski oblikovana emocijama protagonista.
Struktura romana Itake presudna je za njegove efekte: tri prijatelja u kasnim dvadesetim – Maša, i dalje studentkinja, i Nećko i Delboj, nezaposleni – kroz neku vrstu poetskih unutrašnjih monologa kroz koji probijaju i reči drugih, pričaju, u realnom vremenu, o prelomnom momentu u životu svakog od njih; četvrti deo, kraći, nastavak je, a pripoveda ga Jakov, mladić koji je prelom kreirao. Situacija je zaista granična: Jakov je dobio dozvolu i sprema se da napusti Bosnu, da napusti prijatelje i devojku koju voli, i ode na rad u Nemačku, što kod ostalih, kao, uostalom, i kod njega samog, izaziva intenzivna osećanja i nameće potrebu da se pronađu odgovori na neka važna pitanja. Otuda i naziv Itake, prema pesmi Konstantina Kavafija o odisejevskom lutanju kao metafori čitave ljudske egzistencije, pesmi koju čitaju i sami junaci u romanu.
Tri glavna dela romana tri puta nam predočavaju iste događaje iz različitog ugla, ali ti uglovi su različiti ne toliko idejno, već po tome što svako od junaka-pripovedača u priču unosi ono što ostalima nije poznato. Repetitivnost, koju roman ne izbegava potpuno, delimično je ipak izbegnuta vremenom koje svako od junaka provodi sam ili s nekim drugim, što roman otvara za ličnosti kao što su pobožna majka, otac ratni profiter, radnik na trafici ili taksista, svako u svojoj sopstvenoj trci za srećom, trci koju mahom gubi. Ako je glavna tema Itaka egzistencija lišena perspektive i pokušaj da se u „lutanju“ nađe smisao, druga važna tema jesu komplikovani međuljudski odnosi, rezultat nesposobnosti za komunikaciju koja je, sudeći prema tri glavna junaka, rezultat nesrećnih porodičnih okolnosti, odnosno nesposobnosti za komunikaciju samih roditelja. Pojedine dijaloge čitamo u sva tri dela, ali tek na kraju romana, kada se tri dela sklope u celinu, imamo potpune konture radnje, kao i međusobnih odnosa između junaka, koji bi se mogli opisati kao neka vrsta ljubavnog trougla s pridodatim četvrtim članom. Itake veoma dobro uprizoruju onaj manjak, odnosno višak značenja, koji ostaje posle određenih potresnih događaja, a ponekad i najobičnijeg razgovora, kada nije jasno zašto je nešto rečeno ili učinjeno. Bajramovićevi junaci uglavnom razumeju samo sami sebe, a nekad – često – ni toliko.
Jakov, kao onaj koji uzburkava učmalu svakodnevicu i navodi na pitanja koja ostali radije ne bi postavili, na prvi pogled dobija tek nekoliko završnih stranica da progovori (on se tu koleba između pripovedanja u prvom i trećem licu, što kao formalni postupak u romanu ostaje relativno nerazjašnjeno, odnosno, do kraja neiskorišćeno da se kreira značenje). U stvari, kroz čitav tekst čitamo, u odlomcima, Jakovljevu priču o psu bez repa. U metafikcionalnom, ili čak autopoetskom maniru, Bajramovićevi junaci komentarišu tu priču na različite načine – prema Mašinom mišljenju, to je najbolje što je Jakov napisao, prema Nećkovom, to je patetični uradak kvazipisca. Maša je subjektivna, a Nećkov komentar je preoštar, a ova priča o maltretiranom psu koji na kraju nije sposoban za sreću u tekstu dobro funkcioniše kao neka vrsta alegorije Jakovljevog života, ali i života ostalih junaka: na kraju, ni kada im je sreća nadohvat ruke, oni nisu u stanju da to shvate, ili da se još malo potrude. Pas se kao motiv pojavljuje od početka romana, Nećko s psima ima i blizak susret, a pas bez repa, praktično onaj iz priče, pojaviće se, znakovito i sudbinski, i na samom kraju, te su Jakovljeva priča i njena poenta utkane u čitav tekst.
Vreme dešavanja u romanu je manje-više neodređeno, to je vreme u kome su smartfoni prisutni, ali vreme, svakako, u dubokom smislu posleratno – Itake su verovatno jedan od najdepresivnijih romana napisanih u skorije vreme na postjugoslovenskom prostoru. To je roman u kome neprestano pada kiša, a kada jedan od junaka kaže da se i dok pada kiša mora živeti, ovo postaje gotovo metafora egzistencije u posleratnoj Bosni. Osećanju beznađa umnogome doprinosi poetski jezik oblikovan negativnom perspektivom junaka koji se ne mogu drugačije opisati nego kao nesrećni. Ovaj stil, permanentni „upad u poeziju“ (str. 27), ponekad postaje previše sentimentalan, ali je generalno dobro opravdan „graničnošću“ situacije o kojoj se pripoveda; ukoliko je čest slučaj u prozi da se granična situacija stilski „simulira“, odnosno, da u situaciji nije ništa granično, ali da stil implicira da jeste, kod Bajramovića su stil i sadržina u istinskoj vezi. Beznadežnost je utkana u gotove sve prizore i dijaloge u romanu, a izbija i u takvim paradigmatskim slikama kao što je, recimo, prodavac cveća na groblju, koji „zijeva, nema trunke zavisti što nosim ružu iz konkurentske cvećare“ (str. 25). Itakama bi se možda moglo zameriti suštinsko jednoglasje – uprkos tome što čitamo pripovesti četiri različita junaka, stil je konstantno praktično isti. A ipak, Bajramović i ovde predupređuje kritiku, jer bi Itake u kome su svi ovi glasovi različiti bio neki drugi roman – ovde, ovi junaci svi su kao jedan, mladić ili devojka iz posleratne Bosne suočen/a s nemogućnošću ostanka i nemogućnošću odlaska, potrebom za promenom i dubokom unutrašnjom nemogućnošću promene.
Mada je posleratna Bosna i (ne)mogućnost života u njoj svakako glavna tema Itaka, Bajramovićeva Bosna, predočena, zapravo, kreirana ovim duboko negativnim perspektivama, (u stvari, jednom negativnom perspektivom) nije toliko realistički opis stvarnosti koliko prostor koji je staged donekle poput Fon Trirovog Dogvila, spoljašnja mapa emocionalnih koordinata junaka koji se po svetu kreću kao da je on produžetak njihovih svesti. Moglo bi se reći da je to jedno te isto: kišom isprane ulice po kojima lete kese, razrušene građevine, nezadovoljstvo na licima prolaznika, biro za nezaposlene, sve je to prilično realistično. S druge strane, u romanu postoji očigledna svest – takva koja se ne viđa u svakoj proznoj knjizi o posleratnoj Bosni – da ono što vidimo spolja često ima veze s onim što je unutra: kako kaže Nećko, „isto je tamo kao i ovdje za ovakve kao što smo mi“ (str. 94). Roman ovo ključno pitanje – može li se tamo u Nemačkoj, ili negde drugde, pronaći sreća koje u Bosni nema – ostavlja bez odgovora, i to je, naravno, jedino logično. Istovremeno, značenje ovog „takvi kao što smo mi“ znatno je šire od jednostavne internalizacije spoljašnje nesreće koja se onda ne može odbaciti gde god da se ode. „Takvi kao što smo mi“ negativan je i gotovo egzistencijalistički opis karaktera koji su za nesreću, a ne sreću, izgleda stvoreni, i koji iz nesreće jednostavno ne mogu da se izvuku, koji sami sebi podmeću nogu, čije moralne vrednosti – ili lenjost, ili nesposobnost – ih sprečavaju da se „snađu“ onako kako se snalaze drugi. Ova širina, zapravo, dubina pogleda, gotovo je tragička, i proizlazi iz čitave strukture romana, čineći Itake vrlo teškim, ali i vrlo dobrim prvencem.
[1] Kako kaže autor u intervjuu za Al Jazeeru.
