Sana Perić, “Monáda”, Multimedijalni institut (MaMa), 2020.
Monáda je prvi roman Sane Perić, a objavio ga je zagrebački Multimedijalni institut (MaMa). Kao i sve njihove knjige, objavljena je pod Creative Commons licencom, što znači da je možete čitati besplatno u pdf-u (ovde) i neograničeno umnožavati i deliti, dok god od toga ne pokušavate da profitirate. Autorku ste dosad mogli čitati na njenom blogu rusulica.com.
Iako se naziva romanom, Monáda je zapravo neka vrsta kolekcije autorkinih zapažanja o „svetu oko nas“ i svetu u nama. Knjiga je napisana specifičnim, razgovornim jezikom i stilom koji prati razgovorni red reči, a i logika teksta je u stvari logika toka svesti, nikako radnje – koje ovde ni nema. Evo jednog malog primera te logike: „Ugledala sam ljude u redu za vidit sasušeni leš u katedrali i to me ispunilo tjeskobom. Imam dojam da neko drugi vodi moj život“ (str. 12). Junakinja je ovde sama autorka, pri kraju knjige to nam se potvrđuje kada u tekstu naiđemo na njeno ime („regionalno jedinstveno“, kako sama kaže). Njena zapažanja „naivna“ su filozofija (tako ih naziva izdavač), ali vođena ozbiljnim, ili barem intrigantnim, ponekad duhovitim pitanjima koja sebi postavljamo, ili odgovorima koje u procesu sazrevanja dajemo. Mnoge teme odnose se upravo na godine, na različit pogled na stvari koji imamo u različitim trenucima u životu, na promene – recimo, u vreme kada neke njene prijateljice već imaju decu, ona primećuje kako te prijateljice s njenom majkom pričaju o nečemu što ona ne razume, povezuje ih nešto što nju isključuje, ili barem stavlja u neravnopravnu poziciju u odnosu na njih. Sa ovim je povezan i strah od smrti, jedna od najzastupljenijih tema knjige.
Junakinja pati od depresije i njena zapažanja često su s tim u vezi. Knjiga se završava afirmativno, metaforičnom scenom vožnje bicikla kroz crveno svetlo na semaforu uz zvuke omiljenog refrena, ali u tekstu vrlo često čitamo i nešto poput ovoga: „Sutra možda bude bolje pa mi to da snage da izdržim ovakve dane u kojima me ništa nije ponijelo na krilima poleta, ali sve ih je više i moja reprodukcija sve više postaje sama sebi svrhom“ (str. 11). Iz ovakvog raspoloženja ponekad izbavlja pisanje, i ovi zapisi zbog toga, rekla bih, postoje. Tekst, ipak, ne prati nekakvu logiku uspona i padova u raspoloženju koja bi se mogla rekonstruisati, ili barem ja u tome ne uspevam, a „poglavlja“ se u stvari mogu čitati bilo kojim redom. Nekakvu „radnju“ i njene junake iza teksta možemo da naslutimo: junakinjine majka i sestra, njen (bivši?) cimer Mislav, njen deda, pokojni baka i otac, njeni mnogobrojni ljubavnici i momci – ovi poslednji možda su i najznačajniji za sadržinu knjige, jer junakinja, čini se, pati zbog izgubljene ljubavi, a ponekad u tekstu imamo nekakvo „on“ i čak „ti“. Shvatamo da junakinja provodi svoje vreme između dva grada, odnosno mora i kopna, da je etnološkinja i frilenserka (nakon kratkog zadržavanja u jednoj firmi, kojoj je osećala da prodaje sebe, a ne samo svoje vreme), da je uglavnom sama, a ponekad uspe da se natera na neku društvenu aktivnost. Takođe, pandemija je – u tekstu nema mnogo reči o tome, ali shvatamo da se vreme pisanja ovih zapisa vremenski poklapa s ovim periodom opšte usamljenosti i patnje.
Junakinjina „naivna filozofija“ često je nekakva „poetska fizika“, pa se tako ona ili delovi njene duše porede s molekulima ili elektronima. I sam naslov je reč koja za različite mislioce znači različite stvari (ideja, atom, biće), što neupućenima objašnjava definicija s početka knjige. „Iritantno sveznajuća pripovedačica“, kako je naziva izdavač, ponekad se pita nešto poput ovog: „Zašto nam zubi nisu spojeni u jedan red nego su ovako pojedinačni pa ih je teže prat?“ (str. 30). Uglavnom su to ipak pitanja na koje bi svi mi želeli da znamo odgovor – o smislu života i istrajavanja u životu kada on nema smisla, o ljubavnim, prijateljskim, porodičnim odnosima, o identitetu i njegovoj mogućnosti. Ona je svesna da drušvo i to što nas ono navodi da želimo utiče na nas dubinski i izaziva psihičke poremećaje i patnju u širem smislu – dok njen deda kaže da je „sve priroda“, ona zna da je „sve društvo“. Insistiranje na tome ponekad je ipak pomalo detinjasto, a i poneka razmišljanja opšta su mesta koja smo svi primetili, previše dobro da bi nam bilo zanimljivo da o tome čitamo („Kada netko, najčešće neka institucija, kaže: ljubazno molimo, uvijek mi se to čini prijetvorno i dodvorivački i lažno“ [str. 48]). Knjiga je bolja kada junakinja/autorka piše o svom sopstvenom iskustvu („bol zbog trošenja života na trpljenje i čekanje da prođe pogađa me više od nesretnosti samog trenutka“ [str. 24]), kada od nje saznajemo nešto što je i za nas relevantno, nešto što smo i sami osetili, ali o tome nismo razmišljali, ili toga nismo svesni. Naravno, roman ima 220 stranica, i bilo bi veoma teško ne napisati barem neko opšte mesto. S druge strane, iznenađuju dubine do kojih zajedno s junakinjom/autorkom često dolazimo.
Iako bez i privida radnje, ovaj „roman“ čita se s pažnjom i uživanjem, a junakinju ponekad želimo da prekinemo i pitamo je da nam ispriča više – to ne možemo, pa u celinu iskustva koje se iza nekog pasusa krije pokušavamo da prodremo čitajući ga još jednom, još pažljivije. Štaviše, ponekad bismo voleli da saznamo koja se to radnja krije iza određenog uvida. U svakom slučaju, Monáda Sane Perić neobično je i prijatno iskustvo koje vredi imati.
