(Marina Gudelj, “Fantomska bol”, Jesenski i Turk, 2020)
Marina Gudelj nastavnica je hrvatskog jezika i književnosti iz Splita koja i sama piše. Njena zbirka priča Fantomska bol nastala je od rukopisa kojim je osvojila nagradu Prozak za 2018. godinu. Pojedine priče iz ove zbirke osvojile su i nekoliko drugih nagrada. Neke ste mogli da čitate i ovde na Stranama, a autorka ih objavljuje i na svom blogu pod nazivom Straničnik.
Naziv Fantomska bol jako me je privukao kada sam ga prvi put čula, čak toliko da nisam uopšte shvatila da je u pitanju fraza koja je već u upotrebi, a koja ovde postaje metafora. Ona se upotrebljava da označi bol koji osoba nastavlja da oseća u delu tela koji joj je amputiran, koji, dakle, više ne može stvarno da boli. Ali, taj deo i dalje stvarno boli, a, kako čitamo u naslovnoj priči, „svaka prava bol je fantomska“ – „ti i dalje voliš nešto čega nema“ (str. 61). U ovoj zbirci, to su ponekad ljudi, ponekad lična ili porodična prošlost, vreme koje se više neće vratiti. Metaforika „fantomske boli“ na prvi pogled implicira priče ispunjene strašću ili egzistencijalnim weltschmerzom, i toga ovde zaista ima. Ali atmosfera zbirke nikako nije ona koju možda pretpostavljate kada pročitate naziv. Priče Marine Gudelj duhovite su, rasterećene, nepretenciozne. I kada govore o neuzvraćenoj ili propaloj ljubavi, one to čine s jednakom toplinom kao kada govore o porodici ili prijateljstvu.
Čini mi se da pravi uvid u ovu zbirku dobijamo s pričom „Dulcinea na konjaku“. Moderni Don Kihot, pasionirani čitalac krimi romana, pripoveda o „svom štitonoši“, propalom anarhisti koji sam dovede do propasti (odnosno alkoholizma) devojku iz ugledne porodice. Ugledna porodica ovde znači porodicu koja telefonskim pozivima obezbeđuje termine lekarskih pregleda i, naravno, zaposlenja. Referenca na Servantesa ovde je istovremeno neopterećena i duboka. „Dulsi“ je, na primer, Dulsineja kakvom je kod Servantesa vidi Don Kihot, a ne čitalac. Sančo Pansa je taj koji je ovde „duguljast, ispijen momak“, a, osim toga, on zapravo pokreće radnju i jedna je od glavnih ličnosti priče. „Don Kihot“ je taj koji ovde pripoveda, a njegova priča nije čak ni naročito krimi. Ali ove „neodlučne“ reference kreiraju značenjske igre s originalnim tekstom. Kod Servantesa, Don Kihot je plemić u vreme kada aristokratija propada pred prekookeanski stečenim kapitalom trgovaca, kada barut omogućava da se protivnik porazi „nečasno“, s leđa. To je svet kome se Alonso Kihana protivi. A kakav je svet Don Kihota Marine Gudelj? „Poludio od previše pročitanih kriminalističkih romana“ – a u stvari, „nakon stotinjak neuspjelih natječaja, brojnih nedobivenih pozicija namijenjenih rođenima u posao“ – on je „promaknut u zvanje viteza, čuvara krvi princeza i prinčeva koji su se samo trebali roditi“ (str. 13). Nijedan od glavnih junaka zbirke Fantomska bol nije se samo trebao roditi. A svi oni ipak „jednako cijene život“ (str. 62) kao i oni koji jesu, kako pokazuje i anegdota iz naslovne priče paradigmatska za značenje čitave zbirke.
Ova zainteresovanost za „male ljude“ logično vodi u pripovedanje lišeno pretencioznosti. Humor kod Marine Gudelj ne znači nametljive šale ili banalizaciju onog što je ozbiljno. On funkcioniše kao glavni pripovedački princip, koji teškim životnim situacijama, pa i životu uopšte, oduzima patetiku koja bi mogla značiti gordo samozadovoljstvo žrtve. Ovde je svakom dat glas, a opet, niko nije predstavljen kao „poseban“, čak ni kada se implicira da samom sebi tako deluje. O ljudskim slabostima se pripoveda s ljubavlju, ali se one nikada ne glorifikuju. Recimo, u priči „Linija za samoubojice“, usamljeni su i oni koji ovu liniju zovu, i oni koji se javljaju, ali se svi međusobno malo slušaju i uglavnom žele da drugi slušaju njih. Priča se završava na mestu nakon koga bi humor bio neprimeren, a nakon ciničnog komentara jednog od usamljenika da je upravo počinjeno samoubistvo „statistika“. Cinizam je, naravno, ovde kao i na većini drugih mesta, jezička odbrana od neprijatnih emocija, i, zbog svoje pozicije negde na granici između humora i depresije, pravi je kraj za ovakvu priču u ovakvoj zbirci.
I priča „Tetka Jelena“ govori o smrti. Ovde, ipak, nema humora kao u „Liniji za samoubojice“ ili „Dulcineji na konjaku“. „Tetka Jelena“ je jedna od mnogih priča Fantomske boli o problematičnim odnosima u porodici. To je verzija poznate priče o „negovorenju“ u porodici, o dve sestre od kojih jedna nije želela da se povinuje patrijarhalnim zahtevima društva. S njom kontakt ostvaruje tek ćerka druge žene, koja će jedina znati istinu o njenom životu s nevernim partnerom, i o smrti od bolesti koju je jednom ranije već izmislila da bi ga zadržala. Retrospektivnim pripovedanjem na nekoliko stranica Marina Gudelj kreira ubedljive ličnosti i odnose, u kojima ništa ipak nije crno-belo, gde niko nije ni „savršen“ ni „kriv“. U istoj priči takođe ima i folklornih elemenata karakterističnih i za neke druge priče, a povezanih s temom porodičnih odnosa i porodične istorije. I pripovedačica se zove Jelena, a „prokletstvo imena ju je sustizalo“ (str. 40) svaki put kada bi majci zaličila na izgubljenu sestru, čije je ime, paradoksalno, bilo zabranjeno pominjati.
Fantomska bol je debitantska knjiga i o tome ipak svedoče pojedini njeni aspekti. Nazivi priča potentno su sredstvo za kreiranje dodatnog značenja, a ta mogućnost, recimo, ovde ostaje uglavnom neiskorišćena. Naziv kao što je „Tetka Jelena“ ne ulazi u igru sa samom pričom, nego je jednostavno „praktičan“ i izražava glavnu temu. Takođe, nisu sve priče u zbirci podjednako uspešne. Najbolje se, čini mi se, nalaze pretežno u prvoj polovini knjige, a autorka kasnije kao da gubi koncentraciju, ili skraćuje vreme provedeno nad tekstom. Počeci i završeci više nisu tako efektni, radnje sadrže detalje koji vode u neistražene narativne pravce, a i stil postaje „brzinski“. Priča „Grupna terapija“, na primer, uprkos mnogim temama koje pokreće, kao celina ostaje na nivou „zanimljivosti“, bez dubljih značenja koja bi prevazilazila partikularnost same radnje. Naslovna priča takođe nije jedna od mojih omiljenih (za razliku od, recimo, priča „Lee“, „Isti brojevi“ i „Nepal“). Njena radnja je sastavljena iz okolnosti čije jedinstvo izmiče: junakinju proganjaju brige o problematičnoj majci i sestri, partner je potrošio njenu ušteđevinu, tetka kod koje se uselila neprestano okuplja usamljene prijateljice kojima junakinja šije odeću. Sestrinog sina ona naziva „Dječakom“ – zbog čega ne čujemo dečakovo ime, ostaje nejasno. Prelomni momenat, kada junakinja počinje da čuje nekakav glas (onaj koji pominje fantomsku bol), previše je nerazumljiv da bi to bilo opravdano kao namerna misterioznost. Konačno, sama veza između radnje i onog što glas izgovara klimava je, a iznenadni kraj samo je imitacija postupka kraja-bez-kraja koji autorka uspešno koristi u drugim pričama.
Uprkos neujednačenoj tehničkoj uspešnosti priča, zbirka Fantomska bol uživanje je za čitanje. To je knjiga koju možete preporučiti svojoj porodici i prijateljima, kojoj se i sami možete vraćati – kada vam opadne raspoloženje, kada poželite da negde pripadate, kada vam usfali tuđih sudbina, kada vam je dosta pretencioznosti, i u životu i u književnosti i u kritici… Pročitajte priču „Isti brojevi“ ovde na Stranama, videćete o čemu pričam.
