Letargija nad vaskrslim podzemljem
Moj želudac je hartija koju izvrnem iz sebe kada pišem. Sebi o tebi i tebi o sebi. Gledam te papire, otkidam njihovu prazninu halapljivo kao prosjak komade tek bačenog hleba. Taložim tu smesu u utrobi da ugušim, da potisnem prazninu. Tvoji saputnici su deca mojih okeana. Pritoke Sunca čiji se zraci slivaju u naše oči. Prizivam vid koji ne dolazi iz beonjače, ali se bez sumnje kreće u njenom pravcu. Jer taj vid vidi pravog mene. Vidi me golog u kadi dok prepravljam i uništavam sopstvenu kožu u nadi da će zamirisati poput sapuna u stanu gde odavno ne živiš. I zaboraviti. Da li voleti znači živeti u saglasju s trenutkom ili dopustiti čulima da se vrate u prošlost? Da je rekonstruišu? Da je opišu kao nostalgični slikar kišu u svom zavičaju? Moram da pustim erkondišn pre nego što zaspim. Stići će veliki račun za struju kada me san odnese u zemlju koju nikada nećemo videti da se tamo upoznamo iznova. Da se uverim kako pišeš neku novu poeziju o nekim novim ljudima, a ja uporno pokušavam da oživim neoromantizam. Da proverim da li su ti šake i dalje bele kao dok si pisao o crnim ljudima crnih očiju i radio za crkavicu. Da li ti je bilo žao kad si propustio poslednji dnevni autobus da bi mi kupio večeru koju ti nisam tražio? Šta znači otići? Ljudi koji odlaze ne sećaju se zvuka kajgane kako pršti u tiganju. Mojih groznih, nezahvalnih reči. I sebičnost narasta na jeziku nalik mački kojoj ostave mleko pošto oni pojedu pastrmku. Otići znači videti duhove živih ljudi. Čuti delfine kako pevaju, kako arlauču iz mog stomaka i reći „nije trebalo da pojedem onu krofnu.” I na kraju zaspati pod senkom čoveka koji ti je spasao ličnost, a više ga ne poznaješ.
Molitva mrtvom bogu
On je zaboravio kako kucaju podvodna srca. Njihovu krv što pulsira naglavačke i sliva se u okean. Okean čija so ne formira srce kad se nataloži uz koralni greben. U tom času, nebo se umorilo od svojih dlakavih sazvežđa i sav besmisao se sručio u dečakovu senku. Senku je pocepao, iskidao, odgrizao, odbacio poput uraslog nokta na palcu. Ovde mesečina nikada neće svirati klavir. Njena belina rastvara meso na dve srazmerne hrskavice. Dečak ih je nosio u tajnosti ispod pazuha. Kao sasvim mali, čuo je priče o galebovima koji turistima otimaju sendvič iz ruke i znao je da tako nešto ne sme da dopusti. Jer će od toga što skriva pod pazuhom njegova porodica živeti do sledećeg decembra. Kad se okean svede na more, a Mesec preseče samog sebe i stvori humke od siročetovog sna o porodici. Od prošlosti. Od mesa kojeg nema. Od bajki koje te uvere da ćeš jesti svoje kosti dok ne ugledaš ostrvo sa te obale koja ne pruža ništa osim soli i snega na vrhu plavetnila. I da ćeš misliti na njega dok te on pokopava u kraljevstvu osa i bumbara. Nikad neće saznati da su sirene pevale radi spasenja. Instinktivno. Refleksivno. Nalik na trzaj ugostitelja kome je opet pokipela kafa. Nikad neće poverovati da čovek može da se udavi u steni lakše nego u vodi. I da su porivi neman koja pregriza plućno krilo i sprečava protok kiseonika. Kako je prekid tog protoka najmanja tragedija koja se desila ljudima, vatrenih obrva i zadimljenih trepavica. Dečak zaista nije poželeo da zove upomoć kad mu je sestra upala u bazen. Niti se zabrinuo kad je majka vrisnuvši tresnula pitu s jabukama o zid. U njegovoj domovini, smrskana pita je pejzaž što hrani čežnju mrtvih labudova. Neka mi tvoja smrt pomogne da zaustavim onomatopeju što narasta iza bedema lobanje. Da prekinem poniranje senke kroz kožu pošto mi se prošlost bez istorije zakuca u stopala. I da, u trenu kad umrem, ta smrt bude zbir jedinstava.
