Svetlost koja nestaje
tvoja nesreća odjekuje u tišini mog stana. njen zvuk se rastapa po zidovima plavog svetla i gledam u trzaje tih senki kao u mesec što se usidrio na kolenima dok smo spavali jedan pored drugog. čujem još uvek tvoje uzdahe u stomaku. osećam kako pulsiraju, koprcaju se i šutiraju leđa s unutrašnje strane kičme i svestan sam da je vreme prošlo. i nastavlja da prolazi. jeftina iznošena puma jakna, u kojoj mi je uvek bilo hladno, pretvorila se u najelegantniji kaput u kom mogu da odem na operu. ili budem sahranjen.
tvoja nesreća odjekuje u tišini mog stana. isključivo mog stana. stana što je stavio tačku na stare, dečačke strahove. i opsesivnu bojazan da će neko dreknuti „gubi se napolje!” i ja bih se izgubio. u očevom siromaštvu i njegovoj kocki koja je dovela do toga da deda broji kore hleba za trpezarijskim stolom. i plače pošto nije dobro rodio paradajz. ti strahovi više ne postoje. neprijatelj je mrtav. grob mu je zakopan tako duboko da se zemljina utroba oseća pritisnuto. opasnost je iščezla. publika je svesna istine koju sam ih molio da uvide.
ti si daleko. tvoja nesreća odjekuje u tišini mog stana. od nje mi se zapušavaju prozori i moram da je čupam po kosi kako bih video mesečinu. to belo svetlo je uveliko izbledelo. njegov hod po mesu uklesao je senku na zid. zid u samo mom stanu. odavde niko ne može da me otera. nema povika što će zapovediti da odem kod oca. prostor ovde je sopstveni prostor. u njemu levim okom gledam tvoje duhove, a ti se smeješ i kažeš „kafa je spremna”. u šaci ti se nalazi glomazna bejbiroze šolja. a onda mi govoriš da smrt pristiže. da smo svi u grobnici mog uveliko mrtvog neprijatelja. i sanjam. sanjam kako ću jednog dana spasiti ja tebe. tvoj duh je bleđi od mesečine u uglu zavese. njegovo prisustvo privijam uz sebe kao poslednji odraz u ogledalu pred izlazak na ulicu.
tvoja smrt odjekuje u tišini mog stana.
Pisma
sve je nestalo. smak sveta nije došao u vidu meteora. u vidu užarene kamenite mase koja bi smoždila planetu i izbrisala svaki trag homosapijensa. posmatram pčelu kako kruži oko jagorčevine. iza njih, prostire se svetoplavo nebo i tamno more. taj prizor je skladan. pčelina putanja je smislena. sve je otišlo. nestanak se najbolje raspoznaje u prisustvu. kad se probudim, čaša iz koje sam pio vodu pred spavanje i dalje će biti na komodi pored kreveta. čak će se i predmeti koje sam zaboravio nalaziti na mestu. sve je nestalo. vazduh u stanu je isti. sunčevi zraci padaju pod identičnim uglom kao i svakog prethodnog jutra. ostali su samo glasovi. njihov vrisak je toliko jak da svi preostali zvukovi plešu po nenadglasivom zgarištu. jagorčevina se na vetru kreće. stabljika joj se rotira, a pčela još uvek precizno opisuje kružnicu oko te biljke u pokretu. napustile su me pesme. knjige. škola. fakultet. profesorke. psiholozi. ništa se nije promenilo jer ne postoji materija u koju bi moglo da se transformiše. ukus kafe je neophodan i dosadan. zamara me nametljiva aroma što se probija i krči stazu kroz nozdrve.
kad sve nestane, ostaju glasovi i pišu mi pisma. putujem na more da udišem jod, a zapravo udišem isti onaj vazduh sa zajedničkog balkona. more udiše mene. sve je otišlo.
za mene, ti si bio poput rečenice iz romana slavnog pisca, koja dočara preciznije od čitaoca sve što je ikada pomislio i osećao. poput stranice iz knjige koja se fotografiše i čuva na gugl disku da se ne zagubi. tvoji duhovi nose crne mantile. pod njihovom senkom sam se skrivao kao dečak kad se majka prodere „kažnjen si”, iako ništa ne bih skrivio. sve je otišlo. nebo izgleda kao da propada u zaliv i rastapa se u prostranstvu. možda jagorčevina pije nektar iz pčele i podsmeva joj se. pisma pristižu i govore „umrećeš sam.” verovatno i treba umreti sam. sa pogledom na vetar, cvetove i insekte. nebo, vazduh i more su kao oklop u okviru čijih granica se krećemo. i kad razmišljamo o slobodi, kažemo „more”, „vazduh” i „nebo”. mada su ta prostranstva takođe ograničena. sve je nestalo. slamnati šešir čeka da pronađe nečiju glavu. i to nije glava virdžnije vulf. žena iz rama ne gleda u jezero i vrbe. nego u prazninu. u vodu koja joj neće prikazati odraz. jer voda zna da je sve nestalo. i tvoje knjige sa police. i moja rečenica iz romana. ostala su jedino pisma.