Heteronormativnost
Odrastao sam u društvu gde se vrednost pojedinca meri isključivo onoliko koliko uspe da se svidi drugom polu. Zato su dečaci trčali kao ludi za loptom, iako ih fudbal možda smara. Zato su devojčice nabijale glavu u šljokice, trpale čarape u brus i lagale da im se dopada kako izgledaju. Jednom sam čitao roman u kom je muškarac opisivao kako ga privlači doktorka koja mu leči sina. Lirski subjekat je opisao pedijatričine grudi kao lopte čija je zapremina veća od zapremine dve krupne dunje i dodao kako njegova supruga nikad neće imati takvo poprsje. Bio sam četrnaestogodišnjak i smejao sam se tom opisu. Geni u genomu piščeve supruge nisu se prespojili tako da obrazuju veću dojku i to je njen ultimativni neuspeh. Nije ga briga za petnaest godina braka što su otišle u bezdan njegovom krivicom. Niti za sina što je dobio temperaturu nakon što je čitavu noć preplakao. U čekaonici nije razmišljao o tome kako je njegovom detetu teško da sedi. Niti od čega će živeti sad nakon što mu je bivša žena dobila otkaz. Pažnja mu je bila okupirana dvema dunjama ispod lekarkinih ramena. Zato je, uostalom, i pristao da dovede dečaka u dispanzer. Ne kajem se što sam pročitao poglavlje tog romana. Jer da nisam, nikada ne bih razaznao šta mi je zapravo bila prva pomisao kad sam još kao dvanaestogodišnjak shvatio da sam gej: Kako ću privući žene sad kad imam još i ovu bolest? Kao da nije dovoljno što sam trapav, nizak i što imam nedovoljno razvijen kurac. Komično je što nisam pomislio – zašto je bitno taman da i svakoj ženi na svetu budeš gadan i odbojan, kad tebe svakako nijedna žena ne može privući? Žalosno je što nisam prepoznao koliko imam istinski divan odnos sa ženama, divniji od svih heteroseksualaca koje poznajem. Sa mnom se žene smeju i slatko im je sa koliko besa i empatije govorim o mizoginiji i muškom nasilju. Žene me zovu „bebo” i grle me kao igračku plišanog psa. Uzvraćam im istom emocijom. Grlim ih kao lutku oko koje sam se obavijao u vrtiću kad se vaspitačica izdere i pošalje me u ćošak. Žene i ja imamo mnogo toga zajedničkog. Recimo, istog opresora. Među ženama se osećam prihvaćeno. I nedvosmisleno jasno vidim svoju funkciju kad kafenišemo i izbacujemo storije na instagramu. Ipak, zlobni glas se potkrada kroz mozak poput iglenog konca i kazuje: Zamisli, samo zamisli koliko bi bio nesrećan da si strejt. Zamisli taj stupanj kompleksa koji bi imao da te žene interesuju na seksualan i romantičan način. Zamisli i prizovi tugu koju bi osetio kad vidiš da tvoja devojka gleda Mićka kad ti okreneš glavu. Onda se setim Tamare i tog letnjeg dana kad mi je u potpuno nepoznatom društvu rekla „niko ne voli i ne uzima za ozbiljno niske muškarce; da si strejt, stalno bi morao da tražiš maloletne devojke jer ne postoji ništa gore od niskog muškarca.” Ponavljam sebi da sigurno nijedan visoki heteroseksualni muškarac ne potroši ni tri sekunde vremena razmišljajući šta bi radio da je pasivni gej, i ko bi ga jebao tako visokog. To mi ne pomaže da presečem tok toksičnih misli. Odrastao sam u društvu gde je većina sinonim za normalno i naša se vrednost meri jačinom orgazma suprotnog pola.
Četrdeset osmi sat
Kad si otišao, obećao sam sebi da ću završiti s apstrakcijom. Jer svaka moja pesma bila je o tebi. I dok se nisam bavio poezijom, kada sam sanjao – sanjao sam o tebi. O razumevanju posredstvom tišine. I dodiru koji mi poručuje „ovde sve prestaje i postaje nevažno. tri štamparske greške u tvojoj zbirci, promašeni koševi na fizičkom, podsmeh poznanika sa karatea.” Lepo se osećam kad u siromaštvu ove garsonjere spoznam apsolutnu dovoljnost. Upotpunjenost kojoj ništa van našeg sopstva ne treba. Razvodnjena kafa bez dovoljno kofeina, vanilice u činiji bez šećera i džema, palačinke sa tek nekoliko kašika euro-krema i prezrela banana pored koje sedi tvoja mačka. Sve je oskudno i celovito u tom prostoru gde ti jezikom prelazim preko usana. I neću pomisliti „bože, pa ja ljubim muškarca.” Nijansa plave koju obožavam na nebu, a prezirem na tkanini, nadvila se iznad raskrsnice preko koje sam se plašio da pređem kao dečak. Ova hladna širina pripada samo meni. Koži sa tvojih šaka kojima si me dodirivao po obrazu i mrtvim ljudima koje dozivam i prizivam. Zbog mrtvih je ovaj san i počeo. Zbog dve mačke i tri osobe koje više neću videti. Gledaću ih ispod crvenog svoda od cigala. U zgradi što smrdi na kreč, mokraću i po čijim stepenicama trče pacovi. Budiću ih stopalima, pesmom i dlanovima. Šutiraću krevet na kom su zaspali. Draću se toliko da će mi sopstvena glasnoća ubiti san što sanjam. U mraku zidova i pogrebnih ceremonija. Ti ćeš da ustaneš naglo, kad pogledam ka lampi koja me je nekada grejala kao pećnica u babinoj sobi. Trgnuću se, iznenađen što si uopšte čuo kako urlam na tebe iz najdubljeg ponora svog stomaka. Uzdižeš se sa jastuka i znam – tvoj pogled je pogled neprijatelja.
