Autohomofobija
Prošle godine sam u autobusu sreo komšiju
koji mi je pre dosta vremena rekao da matematičari karaju najbolje pičke i odmah potom pitao šta imam zaključeno iz matematike.
Na njegovoj glomaznoj šaci sada ne stoji
zlatna burma, ali onomad jeste. Kada je valjda karao najbolje pičke. Kada sam konačno opet progovorio sa porodicom svoje majke, on se odselio. I prvi put sam ga nakon tolikih meseci sreo u tom autobusu. Bez burme i sa istim džinovskim šakama. Nije me prepoznao iako smo sedeli jedan pored drugog u ATP-u. Možda sam ga na nekog i podsetio. Možda se nije usudio da mi kaže „dobar dan komšija”. Jer ga je prenerazio moj crni kaput i džemper koji me je progutao do obraza. Poput njegovog davno postavljenog pitanja „šta imaš zaključeno iz matematike”? Nema on pojma da čak ni kad bih imao peticu iz matematike – onu nedostižnu, „pravu” peticu, veliku „k’o vrata” kojom deda hvali svog unuka, ja ni tad ne bih jebao nikakve pičke. Još manje je znao da čitavih godinu dana nisam prestao da maštam o tim glomaznim šakama na svom vratu. Dok sam ležao u krevetu sa rukom u gaćama i slušao kako njegova žena stenje. Njen glas me je naučio da razmišljam o sebi u centimetrima i kilogramima. I da vredim onoliko koliko su sisate pičke koje karam.
Ambasada za stanovnike noći
Možda i nije slučajnost što sam svoj omiljeni crni džemper iz „Zare” izgubio u tvom ormanu. Što je komad tog mraka odlučio da ostane u utrobi tvog mikrokosmosa. To crno parče mog mesa u kom sam izgledao toliko neizveštačeno da se čak i moja vlastita koža osećala neprirodno pored tog džempera. Otvaram prozor i vetar počinje da svira kroz flautu koju ne mogu da vidim. Taj zvuk je razređen i jeziv, a u mojoj glavi i dalje raste strah od horor filma. Čini mi se da su svi moji strahovi strah od jednog istog horora koji sam gledao od šeste godine. Te jezive ideje me užasavaju. Užasom policajca koji je shvatio da je otmičar nekoliko sekundi brže izvadio pištolj. I tada pouzdano znam, moj omiljeni crni džemper iz „Zare” je odlučio da prisvoji tebe. Mislim o tome i nečija ruka izvaja osmeh u toj noći straha. U toj noći za koju sam znao da će doći. I obećao sam sebi da ću videti – tvoj dah i tvoje rođenje – baš u toj noći. Kad prve sunčeve zrake stvaram među svojim prstima. I ta noć je nestala. Moje ćebe ju je uhvatilo u zamku i ugušilo, dok su se njene poslednje zvezde ritale i koprcale poput ribe na udici. Ribi koja možda viče na svom nepoznatom, ribolikom jeziku „ti nisi starac i ovo nije more, ali ja jesam riba. pusti me”. Ujutru kad sam se probudio, video sam svoju senku kako visi obešena na tom štapu za pecanje. A moja je majka prethodne noći rekla „ako se opet uplašiš onog filma, samo pogledaj kroz prozor i reci ‘neka odu svi ružni snovi’ ”.
