Smrt iz tegle džema
Smrt je doputovala iz prošlosti kroz babinu pesmu i brze noge drveća. Kad je živela iz zatvorenih usta izvirala je šuma kolibrija. Njihovi kljunovi puni su polena. To što njeno uho čuje nije ni pesma ni muzika. Nećeš pripadati nigde. Stepenice u tvojoj kući zauvek će ostati bezbojne, ofarbane u plavo. Plavo kao ćerkina smrskana lobanja. I jezik niz nepce neće prislanjati crveno voće, zaposednuto paukovima i pčelama. To što gutaš su njene krvave oči. Uvaljane u nutelu i šećerni prah. Smrt te nije pronašla jer je tvoja majka umrla u bolovima koje četrdeset godina nisi smela da zamisliš. Ščepala te je iz tegle domaćeg džema. Rukama koje su otišle prvi put kada su videle odštampanu istinu na šakama starca. Starca koji nije tvoj otac, ali ti je svejedno ostavio jastuk na podu i zapušio rupu na krovu što prokišnjava. Petao se smeje njegovim razjapljenim ustima. I zadržaće dah u blatnjavoj vodi i kretaće se kao stonoga i prepešačiće preko mrtvih prijatelja, ali ne. To je nedovoljno. Premalo. Neznatno. Ponizno! Za njenu vlažnu vaginu i zamak čije prozore pritiska sirup od čokolade. Voleću je prvih dvadeset dana. Dok padam po ledu i hranim zvezde snegom s površine zaleđenog jezera. Voleću je kraj šporeta. Voleću je kad mi potkrovlje prisloni kičmu uz parket na kom tepih nikad nije dovoljno debeo. Želim je kao krv u lobanji dok me je udarala. Kao suvu travu dok je pretrčavala reku bežeći sa polja pirinča. Kao osmeh izgubljene braće koju sam ubila.
Pošto sam spavala sa bratom svog oca. Ali on nije moj stric. O ne.
(Za Toni Morison i roman „Voljena”)
Vladrej
Istina je da je tvoje vaskrsnuće uslovljeno raspećem. I da je raspeće zavisilo od konteksta u kom je sahranjeno. Čovekovo meso služi samo kao obrazac koji uobličava vodu. Voda se kreće po sopstvenoj površini i tako definiše suprotnost. Istina je da svest, ukalupljena u plan, može da presavije grane nedavno pronikle biljke. Slom dečjih kostiju je bučan kao rastezanje mišića tokom prvog sna. Znaj da novorođenčad u kičmi skrivaju zapise iz Kaligulinog dnevnika. Da planovi mogu da produže svoje prste i tako načine sistem. Njihove šake ostaju utisnute na ničijoj zemlji odakle nikad nijedna biljka nije nadrasla travu. Brojevi su osnova svemira. Decimale su izražene vodom. Oni zajedno ignorišu sopstvene produkte. Kolateralne štete koje su se našle na putu vazduhu pre nego što su ga uopšte udahnule u nepostojeća pluća veličine graška. Istina je da je strančeva sperma iz grla sišla u jajnu ćeliju i da je samo poezija postala svesna oplođenja. Začeća iz čijeg izvora protiče princip. Ni meso ni koža ni krv ni ćelija nemaju svoje mesto pod nebeskim svodom hrama. Jer hram je koren u kom su demoni i siročad ostavili svoje oči da progledaju rukama. Čovek čoveka voli rukama. Zato prošlost ne sme da se deli u epohe. Etape koje imaju trtičnu kost, a ona se zove obeležje. Obeležje da kad noć prikaže svoje primarno načelo, nebo se zacrni poput pođubrene njive. Obeležje da nema razloga za strah ako je more providno-plavo. Obeležje samo po sebi. Obeležje kao nosilac psihičkog stanja koje nemam. Obeležje da sam, uprkos čitavom svom siromaštvu, plakao na tvojoj sahrani iako nikad nisam ni video ni otvorio kovčeg. I da sam se nadao da je rezultat HIV testa ipak bio pozitivan. Obeležje da sam razmišljao o tebi kao da si najfrekventnija metafora. Obeležje dokazuje da nebo može da ispovraća svu svoju decu. Da zahteva legalizaciju smrtne kazne i oponaša abortus. Ništa ne može da spreči odmazdu pokreta svojim eksponatima. Osim principa. On je taj iziritirani nerv, odstranjeno tkivo čija je moć, iako osporavana, toliko velika da može lako da odvoji instinkt od životinje. Roditelja od deteta. Mesec od kotlina. Istina je da će se, u tvoju memoriju nakalemiti toliko novih principa, da će se Mesec vratiti na Zemlju samo da zapuši otvore na tvom krovu. I da se čak ni tada nećeš osećati sposobnim da otvoriš prozor, pogledaš u karaburmsko jezero i udahneš talog svojih tajni. I da će od tvog mesa sagraditi hram na ničijoj zemlji. I da će ga celog prekriti trava. Čovek će čoveka voleti rukama.
