Likovi:
Goran
Sanela
Dado
Profa
Rule
Sestra
Scena 1.
Goranov stan.
Goran čita knjigu Mit o Sizifu Alberta Camusa. Sanela ulazi u stan. Primjetno je da je u pripitom stanju.
SANELA: Zdravo!
Nema reakcije.
SANELA: Zdravoooo!
Nema reakcije.
SANELA: Da li ste možda raspoloženi za jedan performans.
Sanela pleše i skida jedan dio odjeće sa sebe. Goran ne reaguje.
SANELA: Ili možda za neku instalaciju u prostoru.
Sanela skida još jedan dio odjeće. Zauzima izazovnu pozu i zamrzava se. Goran ne reaguje.
SANELA: Oh, uvaženi gospodin opet meditira. Dok njegov ud miruje, njegov um plovi okeanom ljudske duše i pokušava da postavi novo pitanje. Da, pitanje. Jer odavno se prestalo tražiti odgovor. Sad je fora ko će postaviti kreativnije pitanje. Pitanje oko kojeg ćemo se svi zapitati. Šššššššš… Imamo pitanje iz dubine. Čujete li?… Pokušajte ponovo… Krče… vjerujte mi… crijeva krče. Kako je to jadno. Zamislite, vaša sluzava crijeva na jednoj strani i duhovno prostranstvo na drugoj strani. Jadno je to, jadno…
GORAN: Sanelaaa!
SANELA: Oh, zadimljena dijafragma je uspješno pokrenula vazduh koji se lomeći jezikom transformirao u crvenu frekvenciju ispuštajući zvuk koji se lagano prostire po sobi prepunoj beživotnog zraka i zavlači u moju ušnu šupljinu stvarajući prepoznatljivi i nepodnošljivi zbir glasova koji vapi za milošću: Sanelaaaaa!!!
GORAN: Sanela, molim te!
Zagleda u knjigu koju Goran čita.
SANELA: Ali taj nepodnošljivi glasovni proizvod ne ostaje samo u mojim ušima nego se samovoljno zavlači u svaki dio sobe, prolazi kroz zidove; komšija je naćulio uši i performans već ima svoju publiku. (Uzima knjigu od Gorana i zagleda je. Recituje.) O, Sizifu, ti sretniče veliki, bogove što svojom upornošću pobjedi, podari malo snage, volje i ovom jadniku…
GORAN: (aplaudira) Performans je bio odličan, gospođo. A sad vas molim da me ostavite na miru.
Sanela baci knjigu na patos. Stane nogom na knjigu, gnječi je štiklom, podigne rukom suknju iznad koljena, zamrzne se.
SANELA: O dušo moja, besmrtnom životu ti ne teži, već polje mogućeg ti iscrpi.
Goran na silu izvlači knjigu ispod štikle.
GORAN: Mene možeš vrijeđat, knjige ne diraj.
SANELA: (normalnim tonom) Već pet dana mi nemamo vece papira.
GORAN: Nećeš valjda…
SANELA: Hoću! Higijena mi je bitnija od otrcanih rečenica.
GORAN: Ti stvarno nisi normalna. Idi spavat, molim te. Pametnija si kad spavaš.
SANELA: Spavati! Pametnija kad spavam!… (Polako diže ton.) Moj dragi «intelektualac» kaže da idem spavat? Njemu je potreban mir, samoća. On već deset godina čita, i čita, i čita. On već deset godina ni marke, nije zaradio, nije zaradio, nije zaradio…
GORAN: Već viđeno. Ponavljaš se, gospođo.
Sanela se smiruje. Normalnim glasom.
SANELA: Jesi li išao na biro?
GORAN: Nisam.
SANELA: Sutra ćeš?
GORAN: Misliš danas?
SANELA: Zar je prošlo dvanaest?
GORAN: Prije tri sata!
SANELA: Pa nisam ja kriva što je vrijeme brže od mene. Kad sam van kuće i zemlja se okreće brže. Naprosto izgubim ravnotežu, osjećaj… ovdje, u porodici, sve stoji, a napolju je tako živo.
GORAN: Izgubila si ti osjećaj za mnogo šta.
SANELA: Šta bi, dešava se, ali to nije razlog da ti sutra ne odeš na biro.
GORAN: Mrzim sitne duše.
SANELA: Da mi je znat koga ne mrziš?
GORAN: Rikija, Džegera, Sreću, Kiselog, Cotana, Spreču, Pinju…
SANELA: Dosta! Ne želim to više da slušam. Rat je stao ima već deset godina, a ti se i dalje ponašaš kao da si jučer iz rova izašao. Izgleda da bi najbolje bilo da si i ti pogin’o!
GORAN: Najbolje. To je bio jedini put da ne budem ponižen.
Tišina.
SANELA: Ovo stvarno nema smisla.
GORAN: Nema.
SANELA: Saznala sam da na birou dijele po četiri hiljade maraka nepovratnog kredita demobilisanim borcima.
GORAN: Ne interesuje me.
SANELA:
Interesuje! Ne glupiraj se, dužni smo već četiri kirije.
GORAN: Ti si odlučila da iselimo iz moje kuće.
SANELA: Iz tvoje kuće!? Hoćeš reći iz one prčvarnice gdje žive tvoj tata i tvoja mama kojima sam ja trebala da spremam, da čistim, da ih pitam.
GORAN: Ne vrijeđaj mi roditelje.
SANELA: Ni manje ni više nego što oni mene vrijeđaju.
GORAN: Nisu oni krivi što su stari i iznemogli.
SANELA: Nisam ni ja!
GORAN: Ostari ćeš i ti jednog dana.
SANELA: Ako si mislilo da ću ja da im perem zgužvane guzice, prevario si se, samoubico. U dvadesetprvom stoljeću postoje starački domovi za takve.
GORAN: (Ruke mu zadrhte. Udari rukom o sto.) Začepi!
SANELA: Opa, opet grizemo sisu iz koje se hranimo.
GORAN: Gdje si bila do sad!?
SANELA: Šta te briga!
GORAN: Sa šefom?
SANELA: Ja barem imam šefa.
GORAN: Im’o bih i ja da imam takav dekolte.
SANELA: Mrš u pizdu mater’nu!
GORAN: I ti u tri!
Goran naglo ustane. Sa stola padne privjesak sa ključevima i otkotrlja se. Tišina koja traje. Goran odlazi do privjeska uzima ga, igra se sa njim i vraća ga na sto.
GORAN: (ironično) Izvini, molim te, je li večeras bio dubl ili su bile orgije?
SANELA: Molim!?
GORAN: Dubl ili orgije?
SANELA: Orgije, naravno da su bile orgije. Dublovi su odavno prevaziđeni. I interesantno, svima se diže za razliku od tog tvog «intelektualca».
GORAN: Sa mnogo ogledala?
SANELA: Molim!
GORAN: Mislim, bilo je mnogo ogledala, interesantnije je, slikovitije.
SANELA: Pretjeruješ.
GORAN: Boli istina!
SANELA: Pa dobro, kad smo već kod istine, kad se tebi zadnji put dig’o? Kad!?
GORAN: Ne pamtim.
SANELA: I, šta sad hoćeš?
GORAN: Ništa. Rek’o sam ti, kad odlučiš da imamo dijete jebat ćemo se, a ovako, da se prljam za tvoj ćeif, ne dolazi u obzir.
SANELA: Hoće tata sina.
GORAN: Dijete.
SANELA: Sina jedinca.
GORAN: Dijete!
SANELA: Šta drugo i očekivati od čovjeka koji nije u stanju da svojim radom i pameću stvori nešto po čemu će ga ljudi pamtiti nego da razmišlja o samoubistvu i da se sjeti da je glupi kurac najveći umjetnik na ovom svijetu sa šest milijardi remek djela.
GORAN: Tvoj život ne bi imao smisla da nema tog «glupana».
SANELA: Trenutni užitak mi je mnogo važniji od smisla.
GORAN: Ne izazivaj me!
SANELA: Ne izazivam, ne moraš odmah da histerišeš nakon nekoliko rečenica. Prvo moramo da obezbijedimo uslove za dijete pa ćemo…
GORAN: To mi govoriš već deset godina.
SANELA:Devet.
GORAN:Dobro, devet.
SANELA: Devet, pa šta? Još sam mlada! Toliko imam neostvarenih želja, ti bi sve to da upropastiš.
GORAN: Naprotiv. Želim da te usrećim, da te spasim, dok ne bude kasno.
SANELA:Ti da me spasiš!? Pa pogledaj se molim te. Imaš li hrabrosti pogledati sebi u oči? I od čega bi ti to da mene spašavaš?
GORAN: Od tebe.
SANELA: Od mene!?
GORAN: Da, od tebe. Ne možeš da podneseš svoj moralni i duhovni poraz pa se hedonizmom svetiš sama sebi.
SANELA: A ti si uspješan!? Ti, kojeg sunce i ljudske oči nisu pomilovali već četiri mjeseca, ti, koji mrziš život, koji mrziš i prošlost i sadašnjost i budućnost ćeš da mi prigovaraš.
Goran dobiva napad nervoze i počinje da histeriše.
GORAN: Ne mrzim!!!
SANELA: Mrziš! Za razliku od tebe, ja volim život, ja živim život! Volim život! Shvati, čovječe, volim život!!! Volim život! Volim život! Ne želim svoju mladost da upropastim usranim derištem! Ne želim!!! (sa strašću kao da vodi ljubav) Volimživotvolimživotvolimživotvolimživot…
Goranova iznenadna histerija se razvija i Goran postaje strahovito agresivan.
GORAN: Dosta! Dosta!!! Ako voliš život, zar ne bih trebala i da ga stvaraš! Da osjetiš kako buja u tebi! Ni iz čega, a buja! Raste! Kuca! Koprca se! Izađe! Zaplače! Hraniš ga svojim mlijekom! Milki po tebi! Razvuče osmjeh! Bulji u tebe svojim nevinim okicama! (Goran svojim rukama uzima Sanelu za ramena i trese je kao da je izbezumljen.) Zar ne bi trebala da ga stvaraš, a ne da uništavaš!!! Rođena si da stvaraš život, ne da uništavaš!!! Da stvaraš!!! Da stvaaaaraš!!!
SANELA: Pusti me! Pusti me!!! Pusti me, pizda ti materna idiotska. Pusti me!!!
Sanela Goranu opali šamar.
SANELA: Pusti me, idiote! Ti si lud! Ti si jedan bolesni manijak!
Sanela Goranu opali još jedan šamar. Istrgne se i odlazi u svoju sobu.
SANELA: (dok odlazi, plačući) Bila sam sa sestrom. Stigla danas iz Njemačke. Ima neki paket za nas, otiđi sutra i donesi ga.
GORAN: Sestra!?
Zamračenje.
