VRABAC
iz nebeske rupe
slijevala se kiša
lišće je plakalo
glavu sam zavukao
u truhli dio debele bukve
žile su zaronile u natopljenu zemlju
niz tijelo kalašnjikova
plazili su kišni punoglavci
isijavao sam nježnu paru
u utrobi bukve bilo je
gnjezdo
jajašca su se caklila
grmljavina i eksplozije granata su
gušile
jedna drugu
vrabac
mama
izbezumljeno je sletila na kalašnjikov
vješto otresla kišu s perja
očiju okruglih
s tačkom u sredini
poput mete
s poligona za gađanje
zurila je u moje gladne oči
jaja sam nježno uzeo u ruku
i jedno po jedno
razbio
i popio
vrabac
mama
nije ni trepnula
ŽMIRIM JA ŽMIRI MARKAN
znaš Markana
on ti je ovdje
selo do nas
četeres’treće
ja i on
‘vamo gore jurišali
‘vamo gore je Prozor
Švabo se ukop’o
a mi samo puškice
i pokoji metak
a nismo ti
ni ja
ni Markan
vični jurišanju
ne podnosimo krv
ali mora se
naredio Tito
znaš
nije nama
što ćemo mi poginuti
nego samo da krv ne vidimo
ako je ugledamo
mi ćemo bježat
a ako bježiš sramota brate
upucat će nas onda ovi naši
kako god
belaj
kaže Markan
a da zažmirimo
livada je ispred nas
žmiri i trči
pa ako te trefi
dobro je
a ako te i ne trefi
opet je dobro
i šta’š
mi zažmirimo
komandir zaurliče juriš
ja i Markan se zaprndecamo
i et
ne strefi
ni njega
ni mene
dobili orden
obojica
od Tite
družili se
pili
išli jedan drugom
na Bajram
Božić
i kvrc
dođe opet šugav vakat
bene uzele furseta
zapuca
ja kod svojih
Markan kod svojih
Markan puca na mene
ja na Markana
živ ja
živ Markan
poginuo moj sin
poginuo Markanov sin
doš’o mir
idem ja
ide Markan
zažmiri on
zažmirim ja
prođe Markan
prođoh ja
žmiri on
žmirim ja
i et’
nit kud idem
nit s kim romorim
malo u avliju
i tako
sve me strah
srest ću opet Markana
i et’
kažem ti
jednom sreo Markana
idem ja
ide Markan
žmirim ja
žmiri Markan
KAKO JE TO GLUPO
najluđe je bilo kad smo im upali u rovove
u Zloselima
iznenadili smo ih
bilo je tmurno
kiša je rosila
skoro pa mrak
nisu se nadali
ubacili smo im kašikare
Ruhko je zavitlo te-en-te pesto
uskočili smo u tranše
rokali se na dva metra
koji adrenalin jebote
u tranšeu ilovča
žuta
gnjecava
ilovača
gutala je naše noge
leševe
krv je šikljala na sve strane
krv
crvena
modro crvena
miješala se sa žutom vodom
nova boja
boja krvi i ilovače je bila odvratna
nikad dotad nisam nešto tako vidio
Džeger je krenuo dalje
pokosili su ga rafalom
ostao je na čistini
molio za pomoć
a ja
ja nisam imao muda da iziđem iz rova
nisam
Džeger je svojim prestravljenim pogledam
pronašao moje oči
i ne znam zbog čega
ali tad su prestale
da mu cijede suze
nije više tražio pomoć
hladno je buljio u mene
najednom se iznad njegove desne obrve
ukaza crveni biljeg
osmjehnu se
i strovali
na zelenu travu
tad se onaj balo
što je lež’o ranjen ispred mene
u ilovači
u žutoj vodi
u krvi
pomjeri
okrenu glavu
pogleda me u oči
nije se osmjehnuo
ne znam koji im je kurac bio
ali svi su gledali u moje oči
imao je plave oči
te plave nebeske oči su kišile
plavetnilo je bilo ogromno
kao božije oči
nisam mogao
da im uteknem
da nestanem
ali nisam mogao ni da ih gledam
i stvarno ne znam
koji mu je kurac trebalo
da se pomjera
okreće
nanišanio sam tačno u zjenicu
opalio
plavetnilo se pretvorilo u krvavi krater
u koji se ulijevala voda boje krvi i ilovače
krv i ilovača su stvarali neku novu boju
neku boju koju ni tad
a ni danas
ne mogu da opišem
kako je to glup i odvratan osjećaj
kad ne možeš nešto da opišeš
kako je to glupo
