možda
nekad se čini da je najteže početi pesmu
ili ostaviti nekog koga voliš
u sumorno jutro npr. ustati
i reći- sve je u redu
mada nije i stoji u stomaku u vratu
u zglobovima pa i u glavi
na kraju svega najteže je svaki dan
to pomalo
tiho umiranje
dok ostali svet žuri na autobus
usamljenost u sebi
usamljenost u drugima
ostrva šetaju i klimaju glavom
oblaci promiču bez saosećanja
nekad se čini da je najteže početi pesmu
ali onda iznenada telefon zazvoni
jer uvek zvoni iznenada
i ona kaže tata ima rak
možda sam nešto mogla a nisam
možda preživi a ipak neće
možda i zna al neću mu reći
možda sam osećala al nisam smela
možda sam jaka a možda i jesam
možda je život sranje a nije
nekad se čini nema pesme
možda i boli da bi prošlo.
lipa
ove lipe što danas tu mirišu
zasađene su sve
u jednom danu
kada su iz centra
izmestili tramvaje
ali nisam htela to da kažem
već da jednu tu lipu
drugu s desne strane
pamtim iz razloga
prvog pijanstva
kad sam se oslonila o nju
po razlazu s jednim tipom ispod
po vezivanju bicikla pored
kad je bilo bombardovanje
a ja se vozala po pustom gradu
tu sam sedela i kad sam
bila tužna jednom
ta lipa najviše od svih u ovom gradu
miriše za mene
i kad jednom ponovo reše
da tu krenu tramvaji
ja ću biti ona lujka
što se vezala za drvo.
izgnani
rekla je,
(jednom pored mora,
pile smo vino
i dočekale jutro)
rekla je:
kao da sam zapela
i tamo sam ostala
u toj noći izgnanstva
i nije više bitno
u koji brzi voz sednem
i u koji grad stižem
nema kuće za izgnane
kao da sam zapela
sećam se još
osećaja mučnine
i nije bitno
šta se gura u ovu utrobu
sirovo povrće
ili teška hemija
uvek je isto
bez obzira na ljude
uprkos ljudima
tuga izgnanih je nepremostiva
a usamljenost napada
kad se najmanje nadaš
kao da sam zapela
u toj noći
i ne mogu dalje
rekla je.
setim je se
kad hodam gradom
i vidim izgnane
u naručju nose
decu koja se smeju.
sveska
u tašni nosim
svesku
staru, pokislu pa osušenu,
iskrzanu,
punu sitnica:
dve karte sa koncerta
na koji smo išli zajedno
crno-belu fotografiju babe i dede
u zimsko doba ispred štale
kaznu gradskog saobraćaja
papirić s naslovom neke knjige…
u svesci nosim i izvesne rečenice
koje me podsećaju
na putovanje daleko
i kako sam u jednom lepom parku
jela bajat sendvič i plakala.
gubiti
dok nisam povredila palac
on je bio samo prst
isto tako
drveće je nekad
bilo samo drveće
a danas mi se čini
mogla bih poludeti
od mirisa lipe
samo ako se opustim
i uopšte
potrebno je stalno
vežbati život
vežbati život
ljudi ulaze i izlaze
iz kladionica
kao da je to
jedino što rade
ili guraju kolica niz bulevar
jer država kaže:
malo je dece
a misli:
ko će sutra u rat?
cena je jedino
što brine te ljude
mnogo rada
malo love
ne tiče me se život
ionako se krećemo ka propadanju
dok nisam počela da gubim
okretala sam se lako
a sad se dugo zagledam u nešto
i ne umem da odem.
pušenje
s visine su svetla sitna
sati sitni
i grad tromo leži tamo dole
tek po koji automobil
kreće se po mokrim ulicama
i ostavlja za sobom reski zvuk
sasvim sam sama
kao i svi ljudi na ovoj planeti
iako ti ležiš u krevetu
iako su roditelji još živi
iako milioni dišu
sasvim sam sama
osećam to više nego išta drugo
a da li treba živeti
to je ionako nebitno
jer more je ogromno i
sa mnom je večeras
kad zažmurim onda tonem
u duboko plavo
kad otvorim oči
žao mi je što sam ostavila cigarete
ovo je noć usamljenih pušača.
raspust
baba kaže da vreme leti
posle tridesete
ali da to i nije neka šteta
što brže prođe to bolje
ne vidi ona život kao nešto
izvanredno.
sa tom mišlju
sedam na bicikl
(predratni, sa šipkom,
ogroman i zarđao,
ne dopirem nogama do tla)
i krećem ka reci.
ponela sam knjigu
usput kupujem lubenicu
nosim je u korpi
i čitav dan jedem, plivam
i piškim u vodu.
reka je samo moja.
uveče se vraćam u selo
baba se brinula
da se nisam udavila
kažem
pojela sam celu lubenicu
i pročitala celu knjigu
dan je brzo prošao
noge su mi prljave od prašine
zaboravila sam sandale na reci
ali nije mi žao
bilo je izvanredno.
živeti danas i uvek
jedna žena
ubijena je u gazi
pokušavajući da spase
palestinsku kuću
imala je 23 godine
umrla je
i to je nama danas
usputna vest
dok kuvam ručak
u ušuškanoj kuhinji
do mene dolaze
reči sa radija
ubrzo potom džingl
veseli glasovi najavljuju
da se život nastavlja
bez obzira na smrt
madona peva justify my love
peku me oči od luka
nervira me tup nož
otvoriću širom vrata terase
jer iznenada mi treba vazduha
i onda se buka sa ulice
meša sa glasovima iz radija
bespomoćno sedam
na klimavu stolicu
i više nego ikada osetim
kako je klimava
kako je klimavo
držim nož u ruci
i žao mi je te devojke
žao mi je mene
žao mi je svih
jer klimavo je.
stanje je stabilno
prvo u levom džepu
stiskam tvoju sliku
dok hodam gradom
kad zvoni telefon
plašim se
stanje je stabilno
šta to uopšte znači
zamišljam te
ležiš otečena u toj sobi
juče sam otvorila
tvoj orman
i zabila glavu
u haljine i kostime
mogu da prizovem
miris tvoje kože
u svakom momentu
i način na koji hodaš
sitne žive šake
koje su sad izbušene
svim tim dodacima
koji ti pomažu da živiš
peti dan
kasnije u gužvi
odem u wc
ljubim tvoju sliku
vratim se u dim i ljude
povraća mi se od bola
molim te preživi
da mi budeš mama
da ti budem mama.
oni s porodicama i oni bez njih
ispred nas u stojadinu
tu je slika jedne porodice
tata vozač i pored njega
mama nalakirane kose
visi krst sa retrovizora
mama nešto maše rukama
pozadi je sin gleda kroz prozor
u ušima ima slušalice
želi da nije tu
osetim to odavde
sećam se takvih vožnji
samo te muzika može spasiti
posle semafora smo ih obišli
srećne porodice
nesrećne porodice
kasnije tog dana
mama je javila
umro komšija žika
nekoliko puta se lečio
ali uglavnom je pio bez prestanka
sam živeo
sam umreo
kažu
ali nije tako
evo treći dan
zavijaju kerovi za njim.
kroz kišni dan
još sam mlada
mada više ne mogu
po tuđim kućama
treba mi san
i hrana uz vino
preležala sam anginu
ali ne i nepravdu
još me žulja
u nekim danima
kad kiša jako pada
i brisači rade
ali ništa se ne vidi
napolju
u tim danima
kad ne vidim
pomislim
možda sam se prevarila
možda s druge strane
nema ničega
ali onda pred pijacom
lale
u kesi neke žene
podsete me
da je sve savršeno
i da će brzo proći.
