uspravno miriše na proleće samo nikako da dođe zima se proteže u krevet u kosti sanjala sam prababu jaše konja i osmoro dece ide iza nje nema hleba nema muža ali jaše uspravna jer ona zna sve će doći sanjala sam jaše i ničeg se ne boji deda je jednom rekao u toru među ovcama svi su naši živeli uspravno a ti gledaj kako ćeš mnogo je prošlo od tada i meni je mnogo trebalo da vidim da je najteže u životu živeti uspravno zato se svi saginju pre zore probudila me keruša lajala je celu noć odneli joj decu i sad tumara po dvorištu dokaz dovoljno je samo malo sunca i uhvati me to da moram da budem dobra svima da budem dobra bolesnom da kažem ozdravićeš slabom ojačaćeš ljutom proći će povređenom zaceliće uhvati me to do suza da svima kažem nije bitno ima nešto izvan svega podigni glavu umorni svete sunce je opet zasijalo a to znači sve uvek može ispočetka jer ako može sunce ponovo kroz mrak možemo i mi to je dokaz. taedium vitae jedan ceo mesec prošao je u tišini i gledanju u daleka brda iza kojih sunce svaki dan drugačije zalazi čuju se i ptice nekad vetar lavež pasa deca mogu da osetim suvo granje u bašti dok ležim nema ničeg na celom svetu što mi nedostaje samo hoću da kažem svima koji dolaze ja imam sve u životu a nisam zgrabila ništa. svetli grobovi na svom putu jutros srela sam mnogo meduza plutaju mrtve u plićaku skuvalo ih tako su mi pričali da suša pomori stoku u našim krajevima koji su daleko odavde kad skočim u more kažem bože hvala ti što postoji more i što sam baš ja unutra čime sam to zaslužila moja baba je bila mnogo bolja od mene a nikad nije videla more kažem opet hvala ti što sam na svom putu ja videla i meduze i ostalo a ne samo krave i ovce kao moji koji su svi bili na zemlji da bih ja na kraju bila u moru. postoje stvari postoje stvari za koje više nema vremena i to je došlo brzo napravilo u meni rupu kao kad zemlja pukne posle suše pa seljaci guraju štap i kažu nema kraja postoje stvari a sve stvari počinju i završavaju negde mimo nas i mi ništa ne znamo o tome nešto nas nakratko osvetli i pokaže da postojimo pa nas opet baci u mrak postoje stvari za koje više nema vremena i ne treba žaliti zbog toga. malo krstili su me kao malu u malom selu u maloj crkvi preko puta je mala škola u kojoj danas sede tri đaka sve je to okruženo malim brežuljcima kao u priči a niz put je malo groblje gde su moji preci sunčan je i veseo dan i mi smo tu kao na izletu deca moje braće trče oko grobova i smeju se njima smrt nije strašna ko živi na selu rano vidi mrtvaca jer uvek umre neki komšija i smrt nije velika stvar iza nekih zatvorenih vrata znači svi smo veseli na neki način došlo je proleće i vetar raznosi beli cvet po crnoj zemlji vraćamo se peške ulicom nanizane male kuće ispred svake drvo i klupa i ništa ne remeti harmoniju malog jer što je spolja malo unutra je možda veliko ceo ovaj dan se smeje govori nam u životu vam ne treba ništa veće od ovoga. luda svaki grad veliki i mali ima svoju ubogu ludu uvek na ulici a svaka luda ima svoje veselje hoda kroz grad i dobacuje ljudima ono što neće da čuju luda je bez noge ili bez ruke ili oka al uvek prozorljiva gradska luda to je onaj čovek koji živi u svakom od nas zato se stidimo i spustimo glavu kad je sretnemo.
