uspravno
miriše na proleće
samo nikako da dođe
zima se proteže
u krevet u kosti
sanjala sam prababu
jaše konja
i osmoro dece ide iza nje
nema hleba nema muža
ali jaše uspravna
jer ona zna sve će doći
sanjala sam
jaše i ničeg se ne boji
deda je jednom rekao
u toru među ovcama
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
mnogo je prošlo od tada
i meni je mnogo trebalo da vidim
da je najteže u životu
živeti uspravno
zato se svi saginju
pre zore
probudila me keruša
lajala je celu noć
odneli joj decu
i sad tumara po dvorištu
dokaz
dovoljno je samo malo sunca
i uhvati me to
da moram da budem dobra
svima da budem dobra
bolesnom da kažem ozdravićeš
slabom ojačaćeš
ljutom proći će
povređenom zaceliće
uhvati me to do suza
da svima kažem
nije bitno
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
taedium vitae
jedan ceo mesec
prošao je u tišini
i gledanju u daleka brda
iza kojih sunce
svaki dan drugačije zalazi
čuju se i ptice
nekad vetar
lavež pasa deca
mogu da osetim
suvo granje u bašti
dok ležim
nema ničeg na celom svetu
što mi nedostaje
samo hoću da kažem
svima koji dolaze
ja imam sve u životu
a nisam zgrabila ništa.
svetli grobovi
na svom putu jutros
srela sam mnogo meduza
plutaju mrtve u plićaku
skuvalo ih
tako su mi pričali
da suša pomori stoku
u našim krajevima
koji su daleko odavde
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
moja baba je bila
mnogo bolja od mene
a nikad nije videla more
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla i meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru.
postoje stvari
postoje stvari
za koje više nema vremena
i to je došlo brzo
napravilo u meni rupu
kao kad zemlja pukne posle suše
pa seljaci guraju štap i kažu
nema kraja
postoje stvari
a sve stvari
počinju i završavaju
negde mimo nas
i mi ništa ne znamo o tome
nešto nas nakratko osvetli
i pokaže da postojimo
pa nas opet baci u mrak
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga.
malo
krstili su me kao malu
u malom selu
u maloj crkvi
preko puta je mala škola
u kojoj danas
sede tri đaka
sve je to okruženo
malim brežuljcima
kao u priči
a niz put je malo groblje
gde su moji preci
sunčan je i veseo dan
i mi smo tu kao na izletu
deca moje braće
trče oko grobova i smeju se
njima smrt nije strašna
ko živi na selu rano vidi mrtvaca
jer uvek umre neki komšija
i smrt nije velika stvar
iza nekih zatvorenih vrata
znači svi smo veseli
na neki način
došlo je proleće
i vetar raznosi beli cvet
po crnoj zemlji
vraćamo se peške ulicom
nanizane male kuće
ispred svake drvo i klupa
i ništa ne remeti harmoniju
malog
jer što je spolja malo
unutra je možda veliko
ceo ovaj dan se smeje
govori nam
u životu vam ne treba
ništa veće od ovoga.
luda
svaki grad
veliki i mali
ima svoju ubogu ludu
uvek na ulici
a svaka luda
ima svoje veselje
hoda kroz grad
i dobacuje ljudima
ono što neće da čuju
luda je bez noge
ili bez ruke ili oka
al uvek prozorljiva
gradska luda
to je onaj čovek
koji živi u svakom od nas
zato se stidimo
i spustimo glavu
kad je sretnemo.
