zorice zorule
nekad naguram detinjstvo
u jednu sliku
u jedno selo
baba i deda
vojvodina
prašina guske i lipe u glavnoj ulici
tetka me vozi na biciklu
sedim na paktregeru
čvrsto se držim za sic
vuče me da gurnem nogu u točak
a znam da ne bih smela
vuče me
aj da probam
pa šta bude
kasnije krvava kolena
izderane šake
kukulele
mogle smo izginuti
šta ti bi šašavo dete
ne znam
vuče me gde ne smem
tako uvek
neke žbice zovu moje noge.
nikad neću zaboraviti
neku ženu koja čita prusta
u tramvaju u gdanjsku
i debelog mačora koji mi je
pojeo palačinke
kad sam bila dete
neću zaboraviti
kako je mama vrisnula
kad su joj nešto javili telefonom
i jedan pogled
na nebodere iz jednog hotela
nikad neću zaboraviti
red za vize
i kako smo igrali frizbi
pijani u berlinskom parku
pred zoru
onda neću zaboraviti
kako su uju vadili iz vojske
jer je bio rat
babinih šaka koje se tresu
neću zaboraviti kad se rodila sara
a ja bila na bazenu
emigraciju
jednu drugu treću
neću zaboraviti
kad sam te ugledala
na stepenicama u knjižari
nikad.
ptice
uskoro će mi izrasti
grba na leđima,
biću sedokosa žena,
nosiću knjige u
onoj tašni s točkićima
kakve se vuku s pijace,
mrzeće me da se upuštam
u pristojne razgovore na ulici,
usput.
uskoro ću samo mrzovoljno
odmahivati glavom,
nerviraće me buka
i ljudi koji se sudaraju besciljno.
kupiću kuću u šumi
i dvogled
da posmatram ptice.
ožiljak
možda sam već rekla
da sam imala tri druga
jedan je voleo ruse
drugi amerikance
treći je bio onako
nije znao da l’ će levo ili desno
i danas je takav
u svakom slučaju
jednom kad smo
bili deca
pobedila sam ih u trci
do kraja ulice
do bedema
a oni su bili u dobroj kondiciji
dotakla sam zid i srušila se.
sad imam ožiljak, mali,
na sred čela
nosim ga ko trofej kroz život.
o starosti
možda i ne treba pisati
o starosti i o tome
kako sam te kupala
i kako si se stidela
jer ti dodirujem
propalo telo i pegavu kožu
spuštenog pogleda
nemoći
iznenada
pričala si kako su ti stopala
bila mala i ljupka
a pogledaj sad
treba umreti
ali ni to nije tako lako
i dok si mi govorila
iznenadio me je
miris zarezane olovke
nekad iz detinjstva
vidim sebe, odjedanput
sedim u klupi,
režem, ali srce ispada
onda se setim
da su i moja stopala danas
mala i ljupka
to mi je od tebe
pomislim
zatvorim vodu
i zagrlim
tvoje koščato
nejako telo
moja baba devojčica
možda ovo i nije
pesma o starosti.
dan je mirisao na cimet
mogla sam to osetiti još u liftu
dok sam nameštala kosu
jer treba se napolju prikazati uglađen
i treba zaštititi prolaznike
od loše frizure i namrgođenog izraza
dakle, moglo se osetiti još u liftu
da se tamo na gradskim trgovima u evropi
kuva vino i peku kobasice
božićno je vreme
i pokloni se kupuju nemilice
jer to je najplastičniji način
da se drugima kaže da ih voliš
reči i razglednice su prevaziđen koncept
na dodirivanje da i ne pomišljamo
u ovo nebezbedno vreme
cimet
i malo karanfilčića u vino
gradovi božanstveno mirišu
lepo nam je
opasali smo se žilet-žicom
sa svih strana.
